О држању Руса зна се све! Оно што је посебно занимљиво - њихово напредовање било је заустављено баш у моменту када су се српски устаници око Ниша спремали на одсудну битку. Руски главни план је, поред осталог, био да заузму градове на левој обали Дунава. Али у томе нису имали много војног успеха и среће, а и кнез Прозоровски је водио рат ”млитаво и уздржавао се од акције”. Зато кнез Прозоровски шаље депешу Совјету:
”Док дознам праве намере ћесарије против нас, ја ћу међутим спремати мост преко Дунава и док пређем одмах ћу вам о том јавити. Што се тиче шиљања руске војске пут Ниша, то сад несам у стању учинити, али да вам се помаже, намислио сам дати вам ђенерала Исајева са приличним одељењем; али док се то оствари треба за то неколико времена.”
И тако док су Срби чекали Русе, жучно расправљали и међусобно се свађали, Турцима је стигла помоћ и, наравно, почели су да се припремају за одлучујућу битку.
У међувремену, неколико пута су чинили снажне ”војне испаде из Ниша противу Срба”. Пошто је шанац на Чегру био најближи нишкој вароши, Турци су се њега највише плашили те су честим нападима намеравали да потисну српску војску. По сведочењу Вука Стефановића Караджића, ”Срби су одбијали више јуриша на шанац, чак пет!”
”Тако су 9. маја предузели један, али су их Срби одбили. Зна се још и то да су ових дана јаничари Пазванджијини (Пазванджије су били најамници великог видинског одметника - бившег јаничара Пазваноглуа) изјавили покорност нишком паши, упали у Соко-Бању и наново је подвластили. Напад Турака на Бању кобно се одазвао на положај и расположење српских војника код Ниша, јер Добрњац и Вељко, и онако незадовољни, нађу у томе догађају повод да своје војнике одвоје од главне трупе од Каменице и пођу у помоћ Бањи. То је било око 14. маја. Циљ је био да Србе загризу с бока, да им из Соко-Бање зађу за леђа и узму Делиград, па тиме пресеку саобраћајну везу између нишке војске и центра”, описује стање на ратишту Милован Ристић у ”Историји града Ниша”.
У ствари, у намери да устаничке снаге изнад града Ниша разбију, а истовремено нападну ослобођену територију у Тимочкој Крајини, Турци су освојили не само Сокобању, већ и Гургусовац, данашњи Књажевац. Кад је то чуо хајдук Вељко Петровић, са 800 коњаника напустио је положај код Ниша и кренуо да заштити поново поробљене крајеве и бок устаника. Ускоро је за њим, у Књажевац, кренуо и Петар Добрњац са 600 коњаника и два топа и - тиме су знатно ослабили устаничке снаге изнад Ниша.

ХАЈДУК ВЕЛјКО
”Пораз на Каменици је последица турске премоћи, неактивности српске војске под Нишем и сукоба Добрњца и Петровића око команде. Томе је допринео и хајдук Вељко који се својевољно одвојио од главнине и са својим коњаницима упао преко Понишавља у Загорје, заузевши успут Белу Паланку и подграђе тврђаве Белограджика у Бугарској”, стоји, поред осталог, у ”Историји српског народа”, издање СКЗ - 1981. Док Никола Аранђеловић пише да узрока каменичке пропасти има више, а најглавнији су: прерана српска офанзива, затим - закаснела руска офанзива преко Дунава, лош српски ратни план, избор ”каменичког команданта и оскудица у муницији”!
(Наставиће се)