НИКОЛА Аранђеловић у тексту "Стратегијски значај Ниша" чак и драматуршки, до детаља, описује Синђелићеву наредбу:
Једном дође Стеван Синђелић Милоју, код кога су се све старешине скупиле, и рече:
- Побратиме Петре, онај шанац или да чуваш или да чувам, нећу више онаке мешавине да држим.
Петар Добрњац на то га запита:
- Зашто, побратиме Стеване. Није ли боље да га сви чувамо, него да га један држи.
Онда Стеван рече:
- Нећу ја тако.
На то му Добрњац одговори:
- Е, добро побратиме Стеване! - па се обрне своме буљубаши Миловану Кукићу:
- Миловане, да одеш и да изведеш све моје напоље.
Он отиде и изведе, а Стеван уведе све своје унутра, па кад не могаде шанац да попуни својим људима, то уђе сва алексиначка и ражањска војска и тако се попуни. Кад се то сврши, Стеван ће рећи:
- ...Оца му... који сад рекне да је Ниш његов, мој ће Ниш бити.
А Добрњац му на то одговори
- Дај, да га добијемо, па нека је твој.
Синђелић није много веровао устаничким војводама, а био је и свестан да је позиције Ресаваца на Чегру била од посебног војног значај. Још док су градили шанац, они су јурили, сукобљавали се са Турцима око нишке Тврђаве и наносили им озбиљне губитке. Честе нападе чинио је и Хајдук Вељко са својим бећарима, уједно помажући устанике у околним крајевима.
Јер у пролеће 1809. године читав нишки крај дигао се на оружје. Устаничке ватре гореле су на све стране. Захватиле су и суседне нахије, лесковачку и пиротску - у првом реду! За месец дана боравка српске војске под бедемима нишке Тврђаве, од 15. априла до 19. маја по старом, односно од 27. априла до 31. маја по новом календару, тј. до Боја на Чегру, било је неколико већих сукоба и окршаја између српске и турске војске. У овом сплету догађаја и ратних збивања, упркос неким познатим и веродостојним фактима, данас је тешко одредити тачну хронологију о томе како се одвијало српско-турско ратовање на нишком фронту.
Тако, на самом почетку, када су устаници кренули ка Каменици и Матејевцу, бећари - који су чинили претходницу српске војске, у силовитом продору упали су чак и у само предграђе нишке вароши, у Јагодин-малу, али је нишки командант некако успео да их опколи и натера на повлачење - под Виник.
Да је Ниш био опкољен са свих страна сазнајемо и по томе што је крушевачки кнез Андрија са одредом допро чак до Пусте Реке, да је бимбаша Илија Петровић-Стреља држао у окружењу (по други пут) Лесковац и да је Хајдук Вељко после ослобођења Беле Паланке - продро све до Пирота и Бугарске.
У почетку опсаде Ниша, Срби су успешно одбијали испаде турске војске и наносили им знатне губитке. Међутим, устанички успеси били су кратког даха. Тако је "лесковачка буна малтене остала без чвршће везе са Србијом", а у међувремену Турци су успоставили контролу на пиротском друму. Наиме, на месту Плоче дошло је до великог сукоба између 2.000 Кара Фејзиних крджалија и једног Хајдук Вељковог одељења. Бројно јачи, турски коњаници успели су да се, потукавши Србе, пробију до Ниша...

СПОМЕНИК ОД БЛОКОВА
ДАНАШНјИ споменик на Чегру у облику куле, чији је пројектант био архитекта Јулијан Ћупон, изграђен је поводом обележавања пола века ослобођења Ниша од Турака и откривен је 1. јуна 1927. године. Фасада куле, са отворима и кружним розетама, изведена је у алтернацији опеке и малтера, а доњи део, с прилазним степеништем, начињен је од камених блокова из нишке Тврђаве. У полукружној ниши споменика постављено је 1938. године бронзано попрсје Стевана Синђелића, рад вајара Славка Милетића.
(Наставиће се)