Најистуренији шанац налазио се на брду Чегар, недалеко од села Каменице, североисточно - до Ниша и то најважније стратешко место припало је Стевану Синђелићу и њему верним Ресавцима. Пошто је схватио да одуговлачењем напада на Ниш устаници губе у времену и војном примућству, Синћелић је наредио да се ванредно утврди чегарска висораван. Нјегов шанац је копан 29 дана и за разлику од осталих, распоређених између Каменице, Горњег и Доњег Матејевца, био је највећи и најистуренији српски положај.
Пошто је шанац на Чегру био најближи Нишу, Турци су се њега и највише плашили, те су честим нападима намеравали да заплаше Синђелићеве Ресавце, али у томе нису успевали.
Онда су Турци, приповедао је Стојан Анастасијевић, покушали да подмите Синђелића лубеницом жутих дуката, а ако напусти положај на Чегру добиће још товар дуката. Под условом да се жив преда Турцима - постаће паша! Српског војводу није засенило турско богатство нити, пак, привилеговани положај. Новац је вратио Турцима и послао им тикву пуну олова, са поруком „да ће им послати још сто оловних товара ако напусте Ниш и оду одакле су и дошли“...
На утврђењу на Чегру чак и с пролећа 1878. године, по сведочењу Јована Мишковића, генералштабног потпуковника и начелника Оперативног одељења Врховне команде српске војске, могли су јасно да се уоче трагови од грудобрана, и ако су сељаци прекопали цео Чегар, због сађења винограда. Утврђење је било постављено на највишем делу брда, и имало је облик правоугаоника. Фронт је био окренут према Винику, одакле су устаници очекивали главни напад турске армаде. Дуже стране (западна и источна) имале су по 250-380, а краће стране (северна и јужна) по 50-60 корака дужине.
Утврђење је било „добро положено према земљишту“.
„У почетку у овом чегарском утврђењу била је посада из разних нахија, али на захтев војводе Синђелића, који бејаше командант у њему, да ова мешавина престане, изведе Добрњац своје људе и сем Ресаваца буду уведени војници ражањске и алексиначке нахије. Према овоме цела посада могла је бити око 2.000 људи“ - истиче Милован Ристић у делу „Историја града Ниша“ публикованом 1937. године приликом обележавања 60. годишњице ослобођења Ниша од Турака.

ОД МАЈКЕ СИНЂЕЛИЈЕ
Стеван Синђелић је рођен 1770. од мајке Синђелије и оца Радована у селу Војска, срез ресавски, нахија ћупријска. Село се некада звало Шаторје и у њему су обављани егзерцири и војска Стефана Лазаревића организовала је заседе како би пратила Турке који су пролазили кроз багрдански кланац. Када му је релативно млад умро отац, мајка прелази у село Грабовац, где се удаје за Радоја. У новој средини мештани су га прозвали Стеван Синђелић, по имену мајке.
У почетку, Стеван је био момак код ресавског обор-кнеза Петра из Гложана, кога су дахије погубиле 1804. године. Убрзо преузима улогу вође међу Ресавцима и прикључују се српским устаницима. Прво борбено крштење имао је на Јасењару. После боја на Иванковцу, јуначки глас о Синђелићу далеко се прочуо. За испољену храброст у боју, Карађорђе га је прогласио српским, тј. ресавским војводом.
(Наставиће се)