Традиционална српска неслога убрзо је изашла на видело и пратила је, све време, устанике улогорене око нишке вароши. Скоро сва окупљања војвода и одбора, пролазила су у знаку жестоких свађа око трасирања јединствене војне тактике. Сукоб је, потом, тињао око обезбеђења ратишта, те су у први план избијале личне сујете и нетрпељивости...
Кад је Милоје стигао у каменички логор и преузео команду наступио је још већи расцеп међу српским војводама. Илија Ћоса и Милован Кукић су причали „да је по доласку Милојевом пред Ниш, држан ратни савет, да ли да се одмах нападне Ниш, па се у томе војводе нису сложиле, и тако су остали на својим положајима, изашиљући по околини мања крстарећа одељења, која су се гдешто сукобљаваља с Турцима и доносила плен. Ово је у истини за Србе изгубљена прилика (оцасион перду). Да је овде којим случајем био Карађорђе, он би свакако ову врло згодну ситуацију искористио. А извесно не би било ни погађања међу војводама.“
О сукобу старешина устаничке војске постоје много писаних докумената и усмених сведочења, али и опречних мишљења о томе ко је и какав ратни план износио.
По свему судећи, сукоб је почео да тиња „још док су седели у Делиграду. Касније у ратном савету одлучивало се да ли да се одмах на Ниш удари живом снагом, или да се причека још неко време. Постојала су два мишљења, једно да се одмах удари на Ниш, јер у њему није имало доста војске, а шанчеви су били забатаљени и страх оживео међу Турцима; друго мишљење било је противно нападању, пошто Турци имају много топова, па ће нам досадити. Из овога се јасно види да су међу старешинама избиле несугласице и свађе не само око положаја главнога команданта него и око начина рада - сем тога свађа је потекла и кад су почели подизати шанчеве“ - бележи почетком прошлог века капетан Лј. П. Лјубишић.
Војводе су биле толико завађане да чак нису могли да се договоре око места и динамике копања шанчева, а о томе ко ће „на брду Чегар да гради шанац, инатили су се три дана“!
Милован Ристић у књизи „Бој на Каменици“ (1911) преноси сведочење Илије Ћосе који истиче да су устаници ископали шест шанчева „од којих први начинисмо на Чегру с ове стране Нишаве, у ком су Срби изгинули и у њему је био војвода ресавски Стеван Синђелић а с њим се налазио Ђорђе Крагић, родом из Корица, округа алексиначког, и Цветко Поповић из Горњег Матејевца, наије нишевачке“.
Други шанац је био копан на пар километара јужно од Горњег Матејевца, на месту званом Ћопин гроб и у њему су били смештени устаници Петра Добрњца и повремено Хајдук Вељка, јер је Вељко често „боравио са својих 100 коњаника у Горњи Матејевци, да се тамо нађе где би нужно било“. Док је лево крило држао Петар Добрњац, десно је припало Илији Барјактаревићу, и за њега је био резервисан трећи шанац, више Матејевца, западно од села Каменице („одонуд Каменице“) - на месту Попадика. Четврти шанац био је у Каменици, у њему је био „главни командант целе ове српске силе, с наиским четама, комором и джебаном“. Пети шанац био је смештен изнад Каменице, више цркве, односно километар источно од Равништа, испод Теменог врха и у њему се сместио војвода млавски Пауљ Матејић.
Пауљ Матејић са 2.000 пешадинаца био је ратна резерва, а главни му је задатак био да, према Бугарској, штити леђа Милоју Петровићу, док је „шести шанац био је Долњи Матејевци у ком су се били наместили Милојеви бећари“.
(Наставиће се)