ЗА главнокомандујућег за напад на Ниш одређен је Милоје Петровић, а са њим полазе и млавски војвода - Пауљ Матејић, затим параћински - Илија Барјактаревић, Стеван Синђелић и Петар Теодоровић Добрњац, коме се код Ниша придружује и Хајдук Вељко Петровић.
"Кратко речено, на Ниш су имале поћи пожаревачка, ћупријска, параћинска, ражањска и алексиначка нахија, са нешто Крајишника и Левчана. Сем тога пошли су бећари из Београда и један батаљон редовне војске. То је свега износило отприлике - 16.000 људи" - пише капетан Лј. П. Лјубишић 1910. године у делу "Шеста година српског устанка".
Међутим, генералштабни потпуковник Јован Мишковић у тексту "Каменички бој", публикованом 1904, тврди да "и само одређивање команданта појединим колонама у тим разним правцима није наишло на једнодушност и слогу. Не обазирући се на остале правце, нас овде интересује правац према Нишу, за чију је војску Карађорђе одредио главног команданта, на несрећу српску, а по наговору Младенову, његовог љубимца Милоја Петровића Трнавца".
И поред противљења многих војвода, Младен Миловановић не одустаје од избора свога кума Милоја за главнокомандујућег, јер је снажно веровао да ће уз руску војну потпору ослободити све градове а посебно Ниш, у "коме је неосвојива Тврђава крила многа материјална и друга богатства".
Милоје је до устанка био Младенов калауз (турска реч, значи - путовођа-пратилац!). Када се Младен придружио устаницима, повео је са собом и кума Милоја, који је најпре постао буљубаша (заповедник чете), па после бимбаша (заповедник над 1.000 људи) над бећарима. Године 1906, са својим бећарима, с јужне стране - низ Саву, међу првима ушао је у Београд. Пошто је Београд освојен, врло брзо су два кума постала и два најбогатија човека у тадашњој Србији!
Војска, која је била упућена према Нишу, названа је Нишком војском, и она је пред град дошла не друмом преко Топонице, већ старим путем који је од Делиграда водио преко: Мозгова, Суботинца, па испод Шуматовца на Бистрово и даље, преко Крупља, Лесковика и Бренице, тачно на Каменицу. Из Делиграда је кренула 15, а пред Ниш је стигла 21. априла (по старом календару).
За седам дана марша једва је превалила 40 километара!?
Још не постоје поуздани разлози овако дугог путовања војске од Делиграда до Ниша. Та дилема постаје још већа када се зна да је турски гарнизон у Нишу у том тренутку био преслаб да се супротстави српским устаницима. Био је "скоро ништаван", толико слаб да никада до тада, за време Првог устанка, Срби нису били у већој бројној надмоћности над својим непријатељима као тада. По ондашњим извештајима рачунало се да турска снага у нишкој вароши броји не више од 3.000 људи.
Зато су Турци били прилично преплашени доласком српске војске. Неколико дана пре него што су устаници напустили Делиград - средином априла, Турци су почели да евакуишу породице и "своја покретна имања" за Пирот. Ове турске збегове је највише користио Хајдук Вељко и често их препадао на путу из Ниша за Пирот.
Кад су Срби 21. априла стигли изнад Ниша, на обронцима Сврљишких планина главнокомандујући Милоје Петровић збринуо је своје борце на Раваништу. Изнад њега - на Теменом врху укопао се млавски војвода Пауљ Матејић. Испред Милоја на Чегру, најистуренији део фронта, био је резервисан за Стевана Синђелића и његове Ресавце; десно крило до Бренице, на Репишту запосео је параћински војвода Илија Барјактаревић, а на левом крилу, до села Матејевца - распоредили су се устаници Петра Добрњца и Хајдук Вељка Петровића.
Народ их је одушевљено примио. Ни једног трена није крио радост због доласка дугоочекиваних ослободилаца. Мештани околних села, пре свега Матејевца и Каменице, почели су да се организују, да логистички помажу пристиглу војску и формирају посебан одбор од шест виђенијих сељака, а за главног - изабрали попа Милентија из Горњег Матејевца.
(Наставиће се)