БАШ "израда ратног плана" била је погубна по исход неких војних операција. Кад је усвојена једногласна одлука да се крене у нападе на Турке, одмах се наметало и питање - ко и како би требало те атаке да изводи. Владала су два опречна мишљења о томе: једно Карађорђево и друго народних старешина.
"Да се наша војска окрене само на једну страну, јер више Ниша има добар дервен (дервен значи кланац, теснац, клисура - пр. а), да се може ухватити и тамо у Црвеној Реци други Делиград поставити, и Турцима прекинути пут за Ниш: а други дервен је више Лесковца ка Врању Бабуна, који води кроз планину десет сахата. И тамо би се могао поставити шанац да би били од те стране сигурни" - причао је врховни вожд.
Очигледно, Карађорђе је пропагирао "вођење једне четничке војне" за време које би устаници запоседали "згодне", положаје. По његовој замисли, Ниш је требало да буде центар свих војних операција. Односно, да се српски устаници, из свих крајева "где рају не могу да дигну на оружје", окупе у делиградском крају или у околини Ниша, изнад села Каменице и Матејевца и тако, комбинованим нападима, запоседну две важне клисуре у југоисточној Србији - Сићевачку и Грделичку. Запоседањем два дервена - практично би се пресекле важне турске комуникације - с југа и истока, а потом би сва расположива (тадашња) српска армада, која је бројала око 54.000 војника, ударила на бедеме нишке тврђаве.
За несрећу тај план није био прихваћен, већ стратегија народних старешина, међу којима је доминирао глас Младена Миловановића. Он, све време - охрабрен споразумом који је потписао с Русима, тј. кнезом (генералом) Александром Прозоровским, предлаже алтернативни план према којем је српска војска кренула у четири правца. Заклет на послушност народу и Совјету, Карађорђе није имао куд, већ је морао да прихвати овај план, и ако су старешине "вукле сваки на своју страну и свој завичај"!
Укратко, народне старешине биле су за комбиноване операције "како би одједном помогли својој потлаченој браћи: и оној преко Дрине као и оној на југу. А како су тада Срби били у савезу с Русима и радили споразумно са Црногорцима, требало је послати једну војску на исток да кооперише с руском, а другу на југозапад да се састане са црногорским трупама."
И тако уместо у једном правцу, Срби, малтене, крећу на све четири стране.
Сима Марковић и поп Лука Лазаревић, одлазе на запад, "на Дрини имају дужност да оперишу у Босни". Вожд Карађорђе креће пут Санджака. Миленко Стојковић је кренуо низ Дунав, ка Кладову - одакле је требало да одржава везу са Русима, па потом да крене на Ниш... Али, набујали Дунав, наводно, није дозволио прелазак Руса што ће имати трагичне последице по исход операције за ослобођење Ниша.

ВОЈНА КАТАСТРОФА
"И Штета да овакво, чисто војничко Карађорђево, врло правилно и паметно гледиште не прихватише сви у Совјету, него просто донесоше решење да се напада у свим правцима. Ово је узрок свој нашој катастрофи у Каменичком боју коју ће потпомоћи још више и неслога самих војвода" - писао је давно Никола Аранђеловић у тексту "Стратегијски значај Ниша".
(Наставиће се)