ЈЕДАН од најважнијих периода у историји град Ниша, односно у историји ратовања Срба и Турака у првој половини 19. века, несумњиво је 1809. година. Она значи велики полет устаника, који су кренули у коначни обрачун са Турцима - на југ, у старе српске земље, уз долину Јужне Мораве - ка Нишу. Поред осталих догађаја, ове године одиграо се знаменити бој код Каменице, тј. бој на Чегру, док борба око Ниша представља велики обрт у рату устаника и Турака.
У ствари, ослобођење Ниша у устаничким плановима био је један од најбитнијих циљева обнове српске државе. А и међународна политичка акција устаника била је усмерена ка том циљу. Тако руски изасланик, током Првог српског устанка, Константин Родофиникин, обавештавајући царску Русију 1808. године, посебно наглашава да у саставу будуће Србије "мора бити и Ниш". Исто тако, руска влада у преговорима са Наполеоном и Турцима стално истиче да у састав Србије мора да се нађе и варош на Нишави.
У таквом расположењу је у пролеће 1809. године и започела српска војна операција према Нишу. У суштини, у Првом српском устанку 1809. представља годину смелих покушаја да се коначно пређе у одлучујући напад на Турке. Зато је Србима био добродошао рат Русије и Турске или како су многи говорили - "ослањајући се на војни сукоб те велике хришћанске истоверне словенске силе против Турака, Срби су ове године поставили високе задатке, широких националних размера". Паралелно - и високе војне циљеве.
Још почетком године када су почели да се преносе гласови из руског "главног стана" са доњег Дунава да је дошао крај миру и да је време да отпочне нови рат, Срби "увелико вежбају јер крајем 1808. године беше заведена редовна војска", те у том смислу настају припреме за одлучујући рат. Поред осталог, интензивира се рад тополивнице за топове, пушке и муницију, граде утврђења, магацини и други објекти.
Српско-турски сукоб, који је избио у пролеће 1809. године, био је последица руско-турских односа тога времена. Срби су почетком 1809. године интензивирали преговоре с Турцима. Наиме, после пораза на Мишару и Делиграду, Турци су понудили преговоре, које је Правитељствујушћи совјет сербски прихватио. Чак су дефинисани и услови примирја. Главни српски преговарач био је трговац Петар Ичко, али до примирја никада није дошло, јер је 12. марта (по старом календару) Порта објавила рат Русији, а 21. марта то је учинио и руски главни командант - кнез Прозоровски. Као прву помоћ Руси су послали Србима 1.000 пушака и 30.000 метака. Карађорђе пише команданту руске војске, кнезу Прозоровском:
"Из писма вашег ја сам дознао, да је Порта отоманска објавила Русији рат. Ту објаву Порте ми примамо као милост Божју, јер ћемо боље моћи доказати љубав нашу и приврженост к једноверној и једнородној нам Русији."
Кнез Прозоровски депешом обавештава Карађорђа и чланове Совета да је рат објављен и да ће њихова брига бити ослобођење Србије - "једном за свагда" од сваке зависности па зато позива Србе да и они сложно ударе на Турке. Речју, када је марта руски дипломатски заступник у Београду Константин Родофиникин саопштио Совету садржину писма кнеза Прозоровског, да ће ускоро Русија објавити рат Турској - Срби су овај глас одушевљено дочекали, "јер су се више од годину дана одмарали и припремали па због тога су одмах приступили изради ратног плана".
(Наставиће се)