НА БРДУ Арефат, једном од локалитета вишеделног ритуала ходочашћа, Мухамед је пред - како тврди предање - стотинак хиљада верника, изговорио знамениту последњу проповед (хутбу), као својеврсну опоруку муслиманима. Упозорио их је, наводно, да пажљиво слушају његове речи, јер није знао хоће ли му бити суђено да се и догодине с њима на истом месту нађе. У муслиманској традицији сачуван је, у неколико блиских верзија, текст ове беседе, којом је Посланик, заправо, програмски сажео најважније моралне и практичне одредбе исламског учења и нагласио да је њихово строго спровођење једини залог људске среће и спасења.
Има извештаја да се Мухамед већ током хаджилука није добро осећао, а неколико месеци по повратку у Медину на њему су се стали испољавати симптоми све теже болести, вероватно некакве грознице. Преминуо је, у одаји своје најдраже жене Ајише, 8. јуна 632. године, док се у джамији тик уз кућу обављала јутарња молитва коју је, по Мухамедовом налогу, предводио његов повереник, ускоро и први “правоверни” халифа (“намесник, заступник”) Абу Бекр. Веровесник се преселио у вечност, а вери коју је устоличио у свом завичају тек је предстојао неслућен светски поход освајања људских душа и земљиног шара.

Алахов пут

МНОГО је и великим делом противречно закључивано и писано о људској страни Мухамедове личности. Томе је, поред разумљивог интересовања које је код света будила једна историјска појава таквог значаја и трајног зрачења, свакако допринела и чињеница да ислам, у свом бескомпромисном монотеизму, поновљено инсистира на томе да је Алахов посланик само човек, без икаквих атрибута божанског.
Пошто је, дакле, човек, зашто не испитати какав је као човек био и колико је живео и понашао се у складу с вредностима и начелима учења које је проповедао.

Изазови

Таквом изазову је тешко одолети, што посебно важи за исламску апологетику и антиисламску полемику. Посматра ли се иста ствар из другог угла, може се рећи да је Мухамед, додуше, био човек, али ипак не и сасвим обичан и просечан човек, већ надахнути веровесник, сред људи одабран да му се “спусти” Алахова истина и задужен да је другим људима саопштава. Речи, поступци и укупно понашање Посланиково за ислам и муслимане постали су узорни,а кроз оверено муслиманско предање (суну, односно хадисе) и нормативни, па им је, као усмераваним и вођеним Божијом промишљу, вековима поклањана изоштрена пажња.
Из раније наведених разлога, међутим, о Мухамедовим особинама и карактеру још је теже поуздано судити него о догађајној страни његове мисије, јер о тој димензији Посланикове појаве влада још већа чињенична оскудица.
Оно што се с приличном сигурношћу може закључити јесте да је Веровесник био човек изузетних способности.
Поседовао је продорну интелигенцију, живу уобразиљу, снажну вољу, харизматску сугестивност, али и изражени смисао за реалност. У опхођењу с људима био је, изгледа, обазрив и прорачунат, али не и лишен човекољубља и ширине, танани психолог, упућен у најдубље тајне и поноре људске душе. Наступао је с осмехом. Своје исламско позвање доживљавао је, несумњиво, искрено, што не значи да се у друштвеном и политичком деловању на путу Алахове истине, кад би затребало, није успешно служио лукавством и препреденошћу.
Као предводник заједнице, пресудитељ у свакодневним стварима и државник, био је, по природи ствари, принуђен да чини и неке изборе и компромисе које би било тешко уклопити у најстрожа мерила претходно објављених начела исламског морала, али су таква противречја готово редовно разрешавана или бар релативизована новим куранским објавама, а ове су, како је време одмицало, постајале све прагматичније и непосредно, конкретно функционалне.

Брачни живот

ПРЕМА свим сазнањима и уз задржавање нужног опреза у погледу веродостојности традиционалних извора, напосе у домену стварања слике о Мухамедовим карактерним и моралним особинама, може се закључити да је, све у свему, био ненаметљив, скроман и несклон раскоши, привржен породици и блиским пријатељима, с изразитим осећањем мере и правичности, наравно, на исламски начин.
Послаников брачни живот предмет је највећих контроверзи.
На темељу чињенице, коју муслиманска традиција не пориче, да се после Хадиджине смрти, током дванаест година чак девет пута женио, као и отвореног третирања полности и чулних задовољстава у Курану, у делу немуслиманске литературе и јавног мњења одавно се уврежила представа о Мухамеду као похотнику и развратнику. Исламска апологетика такво мишљење, наравно, оповргава, настојећи да мотиве Посланиковог многоженства објасни социјалним околностима и политичким потребама у којима су текле поједине фазе његовог деловања, па чак и милосрђем.
Нема сумње да се и овај деликатни аспект Мухамедовог понашања мора сагледавати у историјским и друштвеним координатама тадашње примитивне Арабије на одсудном цивилизацијском раскршћу, а не просуђивати на основу неких других, том времену, простору и култури непримерених и на њих непримењивих обичајних и етичких критеријума. Уз ову принципијелно важну методолошку ограду, коју чак и неки савремени исламолози као да превиђају, мора се, истине ради, констатовати да је Мухамед, можда и услед неких прикраћености током тегобне младости и потпуне заокупљености веровесничком вокацијом за време брака с Хадиджом, у последњој декади живота испољавао живу наклоност према “лепшем полу”, брачно, а према неким извештајима и ванбрачно се окруживши читавим харемом.
Нјегово држање у стварима брака, породице и односа према жени уопште, биће од суштинског утицаја на потоњу верскоправну разраду и животно остваривање специфичног,неравноправног статуса жене у исламу, све до данас.
(Наставиће се)