У НЕМАЧКИ логор на Београдском сајмишту готово свакодневно пристизале су мање или веће групе заточеника, а није била реткост да, у току истог дана, стигне и по неколико група.
Заточеници су довођени са разних страна и под различитим условима. Већи део заточеника из окупиране Србије доведен је у логор после дужег или краћег боравка у немачким или квислиншким затворима или логорима, док су неке бројније групе, после немачких акција на терену, довођене директно у логор на Сајмишту.
Иако су услови под којима су ови заточеници тамновали пре доласка у логор на Сајмишту били негде лошији а негде нешто бољи, генерално гледајући њихово физичко и психичко стање било је много боље него код заточеника доведених из логора НДХ. Усташки заточеници прошли су искуство логора смрти, а њихови крвници терали су их и мучили до пред сам улазак у логор на Сајмишту.
Преживели србијански заточеници упамтили су заточенике усташких логора као живе лешеве, у дроњцима, дивљих погледа и, убијене воље, без способности да причају о страхотама кроз које су прошли.
Цели логорски режим састојао се од сталног понижавања заточеника и њиховог дехуманизовања. Поступци команде логора и унутрашњег обезбећења, чији су припадници следили своје немачке господаре, на разне начине показивали су заточеницима да њихове личности и животи не вреде ништа, да су они само број у маси која има само употребну вредност као радна снага и то само дотле док су радно способни. Лјудско достојанство заточеника унижавано је готово свим са чиме су се они у логору сусретали, од односа командног особља до услова за задовољавање основних животних потреба.
Док су боравили у логору, сви заточеници морали су да раде макар то били и бесмислени послови, јер је храну, чак и тако бедну, свако морао да “заслужи”.
Радило се у групи, а кретање појединаца по кругу логора било је опасно и морало је да се обави трчећи. Заточеник је у логору деперсонализован; био је само део веће групе, обично чете, и готово све његове активности биле су групне: од постројавања, одласка на рад, на обед или на спавање, па до ноћног одласка на вршење нужде.
Исто тако, и кажњавање је било колективно: за прекршај једног кажњавана је цела група. Ако је прекршај био теже природе, колективно су кажњавани сви заточеници.
Ако су симболи нацистичких концентрационих логора гасне коморе и димњаци крематоријума, а симболи усташких логора нож или маљ, симбол Прихватног логора Земун свакако је била батина.
Сви они који су носили батине имали су право и обавезу да на лицу места казне батинама сваки стварни или измишљени прекршај заточеника.
Када би батинаш оценио да је неки прекршај нарочито тежак, кривац није, како је било уобичајено, ударан по задњици, него би га крвник усмртио ударцима по врату и затиљку.
Међу мучитељима развила се, чак, и нека врста грозног такмичења у убијању батинама, а неки од њих стекли су жалосну славу убијањем једним ударцем.

Инстинкт самоодржања

СНАБДЕВАНјЕ логора храном било је један од основних предуслова за његово функционисање, али је ово питање, све до почетка 1943. године, решавано ад хок и уз пуно тешкоћа”.
Испоруке хране логору биле су предмет неспоразума између немачких окупационих фактора у Србији, као и преговора са властима НДХ. Када су, од средине јула 1942. године, у логор почели да пристижу велики транспорти из подухвата на Козари, у логору је завладала глад која је трајала све до пред крај августа 1942. године. Број дневних оброка смањен је на два, а одмах затим храна се делила само једном дневно, у подне. За порцију вруће “кафе”, чаја или кутлачу водњикавог купуса, измучени, полуголи заточеници, сатима су стајали у строју под врелим летњим сунцем. Изгладнела маса, у којој је било пуно дечака и стараца, брзо је копнела, јер глад ни у чему није ублажила логорски режим. Напротив, баш у то време мучење заточеника достизало је врхунац, а харале су и разне болести.
Глад је унаказила људе, а њиховим поступцима управљао је инстинкт самоодржања. Јело се све: трава, лишће, жабе, гуштери, кости, а избијале су и туче због отимања хране или због отпадака са ђубришта.
“Многима је била изгорела и испуцала кожа и они су је љуштили и јели” (сећање Марка Малешевића).
“Дуго траве није било у кругу. Гладни су се рвали за лист, травку или корен, а и дан-данас гледам једног дечака како, на крилу оца, глође једну голу кост.
Када сам се вратио, после извесног времена, отац је једном руком држао мртвог сина, а другом глодао исту кост.
Када је отац умро, гладни су се тукли око те кости” (сведочење др Драгомира Стевановића).
Према сачуваним преписима болесничких књига (протокола) из логорске болнице за период од 11. маја до 9. новембра 1942. године, највећи део заточеника умро је са дијагнозом Инанитио (изгладњивање до смрти).
Уписивањем ове, иначе непостојеће, дијагнозе лекари-заточеници су желели да оставе сведочанство о томе да су ови заточеници, у ствари, убијени или помрли од глади, зиме и (или) исцрпљености.

Препуштени усташама

Болесничке књиге омогућавају и да се утврди стопа смртности у логору за овај период.
Највећа смртност била је током августа када је умрло 2.266 заточеника (просечно 76 дневно), а само 22. августа убележено је 340 мртвих.
На основу свих расположивих извора, може да се закључи да су током 1942. године у Прихватном логору Земун, или непосредно после одвођења из логора, на разне начине, живот изгубила укупно 4.263 заточеника, односно једна четвртина од укупног броја доведених заточеника.
Као што је питање исхране заточеника у логору немачка команда у Србији пребацивала на власт НДХ, тако је и решавање проблема радно неспособних заточеника са њене територије августа 1942. године препуштено усташама.
Под изговором да их воде кући да сакупе летину, прикупљени су не само заточеници из павиљона, него и болесници са тешким болестима или повредама из логорске болнице и 1. септембра 1942. године упућени у логор смрти Јасеновац.
Без хране и воде, у претрпаним вагонима, по летњој жези, транспорт са око 2.900 изнемоглих заточеника, четири дана и ноћи путовао је до логора у Јасеновцу, а затим је још неко време стајао на споредном колосеку.
Када су вагони отворени, било је више од 500 мртвих. Преживели су превожени скелом преко Саве на логорско стратиште у Доњој Градини и одмах су их усташе убијале.
Уочи великих војних операција, у зиму 1943. године, да би спровела Хитлерово наређење о гушењу устаничког покрета у Југославији, најоштријим средствима и без било каквих обзира, немачка команда у НДХ морала је да се суочи са проблемом интернирања великог броја људи са устаничких подручја.
На састанку Команданта немачких трупа у Хрватској генерала Литерса и Немачког опуномоћеног генерала у Хрватској генерала Глеза 16. јануара 1943. године одлучено је да се хрватски логори у Осијеку и Сиску, као и логор у Земуну (на Сајмишту) ставе под немачку управу у Хрватској и подреде генералу Глезу.
С обзиром на то да је логор остао под управом немачке полиције из Србије (БдС-а), овај потез имао је значај утолико што је њиме решено питање снабдевања логора, јер је Хрватска на себе преузела снабдевање немачких трупа на својој територији.      


ПОЕНИ НЕДИЋУ
ДЕО заточеника логора на Сајмишту је пуштан и пребациван у окупирану Србију, преко Комесаријата за избеглице и пресељенике владе генерала Милана Недића.
Пуштања су отпочела већ првих дана и трајала су до самог распуштања логора. Највећи део пуштен је, сигурно, на интервенцију српске квислиншке владе, односно њених органа или високих представника.
У овим групама отпуштени су, углавном, за рад неспособни, болесни и исцрпљени заточеници, које Трећи рајх није могао да искористи другачије, осим за ове, очигледно, политичке циљеве.
Долазак у Београд, пријем народа и поступак власти и санитетских органа, измученим и болесним отпуштеним заточеницима остали су у неизбрисивом сећању. Гледајући их, жене су плакале а људи су им прилазили и давали новац и храну.
(Наставиће се)