ОД 19. до 22. марта 1942. године, два пута на дан, пред улаз у болницу долазио је велики тамносиви камион; био је то камион посебне команде. Возило је прилазило згради уназад, а немачки полицајци и стражари су директно са улаза у болницу, уз вику и тучу, утеривали или једноставно убацивали Јевреје у злокобни камион.
Када би се у возилу нашло 80-85 особа, стражари би затворили врата и камион би кренуо. Последњег дана ликвидације болнице, 22. марта 1942. године, укрцано је у камион и болничко особље. Убрзо после удаљавања од болнице, камион се заустављао, а један од возача повезао би издувну цев мотора са отвором на дну шасије у коју би одмах, после стављања мотора у погон, почео да улази отровни издувни гас, гушећи херметички затворене жртве.
Гасни камион одлазио је пут Јајинаца, 10 км од центра града. Када би довезао камион, возач би га задњим крајем притерао уз већ припремљену раку, затим би стражари отворили врата, а погушене жртве би саме испале или би их избацио уређај за брзи истовар на поду камиона.

КРАЈ У БОЛНИЦИ

Тако је за четири дана убијено свих 700-800 Јевреја, који су били скупљени у Болници јеврејске заједнице.
Акција посебне команде у логору на Сајмишту, што је и био њен главни задатак, почела је највероватније почетком априла 1942. године.
Пре тога, Шефер или Затлер упознали су команданта логора Андорфера да је планирана операција у којој ће сви Јевреји из логора бити “пресељени”, и то специјалним камионом у коме ће бити “успавани”. Нјегова дужност била је да у логору осигура спровођење акције, а пре свега очување њене тајности. Ово је немачкој команди логора у потпуности успело, а масовно убијање јеврејских заточеника одвијало се по плану и без застоја.
Почетком априла 1942. године, командант логора заточеним Јеврејима саопштио је да почиње њихово пребацивање у Румунију (или у Пољску).
Да би задовољио радозналост чланова јеврејске управе логора, са којима се у свакодневним контактима био зближио, Андорфер је саставио и поделио им измишљена правила новог логора.
Тиме је обмана постала још уверљивија, логорска управа и службе наставиле су свој рад као и до тада, тако да је све било “нормално” и редовно. Могле су да се уоче и неке промене набоље, што је само употпуњавало обману. Исхрана заточеника постала је нешто боља и разноврснија, а командант логора требовао је за њих, чак, и такве ствари као што су цигарете и наочари.
Промена је била уочљива и у понашању командног особља и страже према заточеницима. Том утиску доприносили су и поступци једног од возача великог затвореног камиона. “Шофер сивог аутомобила улазио је често у логор, сакупљао децу око себе, миловао их, узимао у наручје и делио им бомбоне. Деца су га волела, и, увек кад би дошао, трчала му у сусрет по бомбоне.
Нико у логору није слутио да људе одводе у смрт” (сведочење Хедвиге Шенфајн). Немачка обмана заточеника била је толико уверљива да су се они на почетку добровољно јављали за одлазак, а касније је немачка команда састављала спискове за транспорт.

РАСТАНАК НА МОСТУ

По правилу, са сваким транспортом одлазиле су целе породице, а ради веће уверљивости, са њима увек одлазио и неко од лекара или болничара из логорске болнице.
Када би се јавио или био одређен одговарајући број заточеника за транспорт, Немци би им љубазно саветовали да са собом понесу само најнужније, а да остале ствари упакују и на пакет ставе име и адресу. Пакети би се убацили затим у војни камион, а заточеници одређени за транспорт упутили би се ка капији логора.
На улазу у логор чекао их је велики затворени камион, који никада није улазио у сам логор.
У његову велику сандучасту каросерију стражари би увели, боље рећи угурали, и до сто заточеника за којима би се затим херметички затварала врата.
Оба камиона кренула би ка понтонском мосту на Сави где би им се придружио путнички аутомобил са командантом логора и стражом.
По преласку у Београд, камион са стварима отишао би на једну страну, а камион се заточеницима и командантов аутомобил кренули би (после прикључивања издувног гаса) пут Јајинаца.
Одмах по доласку на стратиште у Јајинцима, почело би закопавање погушених жртава у већ ископане раке.
Нјихови лешеви спаљени су у немачкој акцији уништавања трагова злочина у јесен и зиму 1943-1944. године.
Динамика убијања јеврејских заточеника логора може приближно тачно да се утврди на основу извештаја о бројном стању у логору.
На дан 31. марта 1942. године било је 5.293, а 20. априла 1942. 4.005 заточеника, што значи да је у том периоду, убијено 1.200 заточеника, или просечно дневно око 70.
После седам дана, 27. априла 1942. године, у логору је било још само 1.884 заточених Јевреја, што значи да је у року од недељу дана убијен чак 2.121 заточеник, односно 303 на дан.
На дан 10. маја 1942. године сви преостали Јевреји из логора, њих око стотину, постројени су и под стражом спроведени кроз капију логора. Овај призор посматрали су заточени припадници Народноослободилачког покрета, који су упамтили поједине ликове заточеника, као и то да су колону предводила два мушкарца; они су јасним и лепим гласовима певали неку, њима непознату песму. Без сумње, они су знали да одлазе у смрт. Нјихове ствари и одела убрзо су враћени у логор.
Овакво убрзано убијање заточених Јевреја мора да се повеже са чињеницом да је већ од почетка маја 1942. године у логор почело довођење нових заточеника. За њих је одређен посебан, жицом ограђен павиљон изолован од осталог дела логора.
Тако је и пре коначне ликвидације јеврејских заточеника почело претварање логора на Сајмишту у прихватни логор за радно способне заточенике предвиђене за упућивање на принудни рад.
“Коначно решење јеврејског питања” у окупираној Србији окончано је убијањем заточеника Јеврејског логора Земун.
Руководилац јеврејског реферата у берлинском Министарству иностраних послова Фриц Радемахер 29. маја 1942. године истакао је да “јеврејско питање” у Србији више није актуелно.
Е. Шефер известио је немачког команданта оружане силе на југоистоку генерала Валтера Кунцеа, приликом његове посете Београду 8. јуна 1942. године, да у Србији више нема “јеврејског питања”.
Од укупно око 17.800 Јевреја, који су до окупације живели у Србији и Банату, живот је изгубило њих око 14.800 (83,1 %).
Ако се не рачуна око 1.200 јеврејских избеглица, које је рат затекао у Србији (они су готово до једног страдали) значи да је од око 16.600 Јевреја, пореклом са територије окупиране од Немаца априла 1941. године, живот изгубило око 13.600 (82 %).
Од укупног броја Јевреја страдалих у окупираној Србији (14.800), њих око 6.320 (42,5 %) изгубило је живот у Јеврејском логору Земун или убрзо после одвођења из логора.
Геноцидним терором немачког окупатора, највећим делом уништена је релативно мала јеврејска заједница у Србији, која је и поред тога значајно доприносила напретку и прегнућима народа са којим је живела, негујући при том свој сопствени идентитет.

БЛИСКО СА НДХ

ДОГОВОРОМ руководилаца немачке окупационе силе у Србији и на југоистоку од 18. до 25. марта 1942. године одлучено је да се убудуће стрељају само устаници заробљени у борби са оружјем, док би се сви остали, укључујући и лица сумњива да помажу устаницима, слали на принудни рад у Трећи рајх или у окупиране земље.
Због све веће глади Рајха за радном снагом ове одлуке тумачене су веома широко, а показало се да је, уз уништење устанка, прикупљање радно способних људи и њихово слање на рад један од основних циљева широких немачких војних операција. Поменутим договором предвиђено је да у ту сврху послуже расположиви логори у Србији (у Београду Бањички логор, логори у Нишу и Шапцу), а “касније и логор у Земуну”, односно логор на Београдском сајмишту.
Пораз устанка у Србији у јесен 1941. године умањио је могућност за присилно ангажовање радне снаге.
Како се тежиште устаничких активности померило на запад, на територију Независне Државе Хрватске, немачко командовање предузимало је све шире војне операције на њеној територији интернирајући при томе хиљаде радно способних људи.
До почетка 1943. године, Немци нису у НДХ имали логоре под својом управом, осим привремених сабиралишта у рејонима војних операција, и били су упућени на уску сарадњу са хрватским властима које су им спремно излазиле у сусрет.
Ово је још више увећавало значај логора на Сајмишту.
Највећи део заточеника Јеврејског логора Земун убијен је до почетка маја 1942. године, када су у логор почели да пристижу први транспорти нових заточеника из окупиране Србије и из НДХ.
До 10. маја 1942. године и преостали Јевреји из логора одведени су у смрт, ослобађајући место за хиљаде других заточеника, који су, ако би преживели тешке логорске услове живота, после краћег или дужег боравка, упућивани на присилни рад у радне или у концентрационе логоре. Први транспорти почели су да пристижу у логор већ 4. маја 1942. године.
Заточеници су смештени у пети павиљон који био ограђен жицом.
Изоловани су од малобројних преосталих Јевреја који су, и поред строге забране, успевали да им дотуре нешто хране.
Из редова новопристиглих, Немци су изабрали групу заточеника, првенствено занатлија, који су од Јевреја преузели логорске службе, од канцеларије и кухиње, до болнице и апотеке.


ПРИХВАТНИ ЛОГОР ЗЕМУН

НЕМАЧКЕ војне операције у Србији, у јесен 1941. године, пре свега оне у Мачви, Јадру и Поцерини, биле су праћене масовним репресалијама и интернирањем више хиљада људи, а постојао је и план о расељавању целог устаничког подручја.
Основни циљ ових мера било је застрашивање и физичко уништење противника, а немали број људи остао је у заточеништву; они су били резервоар талаца за немачке одмазде.
Променом немачке политике према заробљеним устаницима марта 1942. године, логорима окупираној Србији намењена је друкчија улога:
првенствено требало је да постану места прикупљања и прихватања заробљеника који би се одатле упућивали на принудни рад.
Захваљујући свом изванредном географском положају, близини главних речних и сувоземних комуникација и великим смештајним капацитетима, логор на Београдском сајмишту постао јс централни и највећи немачки логор за окупирану Србију, а убрзо је добио и шири значај.
(Наставиће се)