РАДИ гушења устанка у Србији, који је угрожавао његове виталне интересе на европском југоистоку, немачки окупатор био је спреман на примену и најдрастичнијих геноцидних мера. Далекосежни планови о расељавању српског становништва у устаничким подручјима и о интернирању устаника, у јесен 1941. нису могли да се спроведу са до тада изграђеном мрежом затвора и логора. Због тога је, према извештају Оперативне групе полиције из Београда својој берлинској централи, од 9. октобра 1941. “у луку Саве код Митровице планирано подизање сабирног логора”.
Нјега би изградила организација Тот “по типу немачких концентрационих логора”. Логором би управљала Оперативна група полиције, а у њему би се сместило прво 50.000, а касније 500.000 људи.
За место новог логора изабрана је Засавица, село у Мачви, “у луку Саве код Митровице”, где су, 12. и 13. октобра 1941. године, снаге Вермахта извршиле масовна стрељања Јевреја и Рома.
Истовремено, у Београду су вођени разговори о решењу “јеврејског питања” у Србији. Закључак је био, да се по окончању стрељања јеврејских и ромских мушкараца, њихове породице прикупе у “циганској четврти Београда”, а затим интернирају на “српском острву Митровица”. Из извештаја Оперативне групе полиције, од 20. октобра 1941. године, види се да се тада поступало по овим закључцима: завршено је интернирање јеврејских мушкараца и наређено њихово ликвидирање, а већ је и припремљен гето за интернирање 10.000 чланова њихових породица. У Засавици је, међутим, до 28. октобра 1941. грађен само један логор, како је то првобитно и било планирано, а не два.
Показало се да због високог водостаја Саве и претварања земљишта у мочвару није могуће наставити изградњу логора у Засавици. Због тога је опуномоћени и командујући генерал у Србији Франц Беме наредио, 28. октобра 1941. да се радови обуставе и да се за планирани логор употребе изложбени павиљони на Београдском сајмишту.
Одлука о интернирању Јевреја и Рома у логор на Београдском сајмишту донета је, по свему судећи, тек почетком децембра 1941. године. Тада је постало јасно да је, после брзог немачког продора и слома Ужичке републике од 25. новембра до 1. децембра 1941. године матица Народноослободилачког покрета у Србији поражена.

ЖУРБА НЕМАЦА

Нацисти су за концентрационе логоре, готово по правилу, бирали усамљена места у близини великих градова и индустријских центара. На територији окупиране Србије за логоре најчешће су коришћене касарне и други војни објекти на периферији градова, односно, објекти који нису били много упадљиви, релативно изоловани. Чињеница да је за логор изабрано Београдско сајмиште, које је било пред очима Београда, може да се објасни журбом да се после поплаве Засавице, пронађе објекат у којем може да се смести велики број заточеника и који се налази на безбедном месту близу главних комуникација. Избор Сајмишта за логор, које је било видљиво са свих страна, истовремено показује и безобзирност карактеристичну за немачку окупацију у Србији.

САГЛАСНОСТ НДХ

ПОСЛЕ доношења одлуке да се Београдско сајмиште претвори у логор 28. октобра 1941. године, немачке војноокупационе власти у Србији морале су да се за сагласност обрате органима Независне Државе Хрватске, јер је њој простор Сајмишта, као и цели источни Срем, припао 10. октобра 1941 године. Сагласност, која није могла доћи у питање, тражена је и добијена преко посланства Трећег рајха у Загребу. Међутим, она је условљена тиме да логор чувају Немци и да снабдевање иде са србијанске, а не са хрватске територије.
Београдско сајмиште адаптирано је за логор у журби и половично. Било је очигледно да је основни циљ војноокупационих власти био да се логор како-тако оспособи за пријем великог броја заточеника, иако неки неопходни уређаји и инсталације нису били оспособљени.
Интернирање Јевреја из Београда у Јеврејски логор Земун (Јуденлагер Семлин), како се логор службено звао, отпочело је 8. децембра 1941. године. Дан раније квислиншка српска жандармерија поделила је Јеврејима позиве да се сутрадан рано ујутро јаве у дворишту Специјалне полиције за Јевреје у Улици Джорджа Вашингтона бр. 21. У позиву је наведено да могу понети само онолико пртљага колико могу да носе, прибор за јело, покриваче и храну за три дана.
Преко листова “Обнова” 10. децембра и “Ново време” 11. децембра 1941. године и јавно је упућен позив “свим Јеврејима” да се пријаве на наведену адресу. Позив је био у облику саопштења шефа Оперативне групе полиције безбедности и Службе безбедности и завршавао се претњом да ће онај ко не дође бити “најстроже кажњен”.
У периоду од 8. до 13. децембра 1941. пред Јеврејском полицијом сатима су стајале колоне јеврејских жена и деце на хладном и ветровитом времену, чекајући да их Немци пребаце у логор на Сајмишту. Превоз је вршен камионима: у један камион укрцавани су жене и деца, а у други утовариване су њихове ствари. Дуго чекање по хладноћи била је најава много тежих дана у логору.
По допремању у логор, јеврејске жене и деца смештени су у велике изложбене павиљоне, који су били крајње неприкладни за било какав, а нарочито не дужи боравак у зимским условима старих, нејаких и деце. Прво је испуњен највећи, трећи павиљон, а затим и први павиљон. Заточени Роми смештени су у други павиљон. Током децембра 1941. године, Јевреји ноји су довођени на рад из логора у Топовским шупама, уређивали су пети павиљон. Почетком јануара 1942. године њих 200-300 смештено је управо у овај павиљон, а логор на Аутокоманди је ликвидиран. Овај павиљон био је ограђен сопственом оградом тако да су заточеници били одвојени од својих породица, а њихови контакти били су забрањени.
У централној кули била је смештена Управа логора. На врху куле, све време док је логор био у немачким рукама, вила се црна застава СС-а. Логорска команда налазила се у малој згради крај улаза у логор, где је до рата била управа Сајма.
После интернирања Јевреја из Београда, у логор на Сајмишту постепено су допремани и сви преостали Јевреји из окупиране Србије, било да су већ интернирани или не. У Београду су од Јевреја изван логора на Сајмишту остали само болесници из јеврејских здравствених установа, затим њихови лекари и друго болничко особље и чланови њихових породица, укупно око 400 лица, као и известан број Јеврејки удатих за хришћане, углавном Србе.

СМРЗНУТА ДЕЦА

ИЗ логора на Бањици 9. децембра 1941. године у Јеврејски логор Земун пребачено је 65 заточених Јеврејки. Међу њима била је и Олга Алкалај, члан привремвног руководства КПЈ за Београд.
Према извештају опуномоћеног и командујућег генерала у Србији, од 20. децембра 1941. године “у новоформирани логор за Јевреје и Цигане у Земуну до 15. 12. 1941. доведено је 5.281 особа”. Наредна група Јевреја стигла је на Сајмиште из шабачког логора на Сави 26. јануара 1942. Према сведочењу Шапчанина Глише Бабовића, од Руме до Земуна заточеници су морали да иду пешице (око 50 км). “Како је била љута зима, а пут дуг, деца која нису могла да иду падала су уз пут. Остајала су и она деца коју су мајке возиле у колицима. Уз њих су падале и старије жене. Сви су остали на путу смрзнути. Између њих, од шабачких Јевреја умрла је супруга лекара Хаима Русоа, а дете др Коена смрзло се на луту. Дечја мати полудела је до Земуна, сва се почупала и изгребала.”
После јуначког пробоја заточених партизана из логора на Црвеном крсту у Нишу 12. фебруара 1942. године, међу побијеним за одмазду били су и сви јеврејски мушкарци из овог логора. Нјихове породице упућене су, 24. фебруара 1942. године, возом до Земуна. Било их је 282 на броју. Последња група Јевреја упућена у логор на Сајмишту била је из Косовске Митровице 19. марта 1942. Пет стотина Јевреја из Косовске Митровице, Новог Пазара, Рашке и избеглица из Београда и из средње Европе упућено је возом у логор на Сајмишту.
У периоду од 8. децембра 1941. до краја априла 1942. године у логору на Београдском сајмишту заточено је укупно око 7.000 лица, од тога око 6.400 Јевреја и око 600 Рома.


ПАВИЛјОН ЗА ИЗЛОЖБЕ
ПРВИ Београдски сајам свечано је и, по ондашњој оцени, са пуно успеха отворен 11. септембра 1937. године. До рата 1941. године редовно су одржавани јесењи и пролећни сајмови, као и низ других културних и забавних приредби. Београдски сајам имао је више павиљона са укупно 14.029 метара квадратних изложбене површине.
Павиљони означени бројевима од 1 до 5 били су груписани око централне куле и припадали су земљи домаћину. Највећи, павиљон број 3, имао је површину од 5.000 “квадрата”, а уз њега су један насупрот другом била два пара истих павиљона (1 и 2, 4 и 5) са по 2.100 м2 и 1.600 м2 површине. Павиљон Задужбине Николе Спасића служио је као изложбени простор Француској и Холандији. Своје павиљоне, изграђене и украшене у националном стилу, имали су и: Италија, Чехословачка, Немачка, Мађарска, Румунија и Турска. После успостављања трговинских, а затим и дипломатских односа Краљевине Југославије са Совјетским Савезом, средином 1940. године, почела је и изградња масивног совјетског павиљона. Фирма “Филипс” имала је свој павиљон у којем је 1939. емитован први телевизијски програм у Југославији. Постојала су још два павиљона упамћена по именима “Ханза” и “Рибарски” павиљон.
(Наставиће се)