Истина о Сребреници пуно је болнија и тежа од Велике Кладуше и Бихаћа, али се цела политичка елита до данашњег дана трудила да Сребреницу прекрије велом тајне и заборава.”
Ибрахим Мустафић, аутор недавно објављене књиге “Планирани хаос”, овим речима најављује своје сведочење о ономе што се у ратним годинама догодило у Сребреници и Подрињу. Књига је објављена у Сарајеву у 20.000 примерака (издавач Удружење грађана “Мајке Сребренице и Подриња”) и већ је изазвала оштре реакције и осуде са бошњачке стране.
“Планирани хаос” појавио се након готово ослобађајуће пресуде Насеру Орићу у Хагу, а после истраге која је најављена у Босни и Херцеговини за 49 сребреничких Бошњака осумњичених за злочин над Србима.
Гледано с те стране, Мустафићева књига могла би да се тумачи и као лична одбрана, јер се и његово име спомиње међу онима који бити ухапшени.
О ратним годинама у Сребреници досад је објављено више књига чији су аутори Бошњаци.
Прву је потписао Насер Орић, боље рећи његово име нашло се на корицама, а прави аутор је, по свему судећи, неко други. Орићева књига носи наслов “Сребреница свједочи и оптужује - геноцид над Бошњацима у источној Босни април 1992 - септембар 1994.”
Дакле, Орић (или неко ко се крије иза његовог имена) већ крајем 1994. године констатује геноцид у Сребреници!
Тешко је заиста поверовати да би човек скромног образовања, какав је Орић, истовремено могао да води крвави пљачкашки рат и компетентно анализира Меморандум САНУ, теорије о великој Србији Стевана Мољевића и иступања Добрице Ћосића.
Орић се, међутим, не обрачунава само са “српским агресорима”. Он је баражну ватру отворио и по муслиманским првацима у Сребреници. Каже: “Уместо да се ставе у функцију организовања отпора и спасавања, многи су спаковали кофере и склонили себе и своје породице на сигурно”.
Међу руководиоце и виђеније интелектуалце, који су се на време склонили из Сребренице, Орић убраја и Бесима Ибишевића (отишао у иностранство) и Ибрана Мустафића (отишао у Сарајево).
Реагујући на назовикњигу Насера Орића, Бесим Ибишевић је 1999. године, у Амстердаму, објавио своје сведочење “Сребреница 1987 - 1992.” у којој за Насерово сочињеније каже да је “егоцентрично
-пропагандистичко дело”. Овај професор историје, који данас живи у Аустрији, тешко оптужује Орића и његову братију. Ибишевић је у време ратних збивања био председник Скупштине општине Сребреница.
Миливоје Иванишевић, аутор “Хронике нашег гробља”, каже да је Ибишевић био узурпирао власт у Сребреници, да је један од оснивача муслиманских паравојних формација и организатор илегалне набавке оружја. По његовом наређењу са свих функција у Сребреници били су прогнани Срби. Ибран Мустафић је родом из општине Сребренице. Један је од оснивача СДА и организатор многих сукоба на верској основи. Предводио је већину акција против Срба у Подрињу. После првих вишестраначких избора постао је посланик Скупштине Републике Босне и Херцеговине. Био је председник Извршног одбора СО Сребреница.
МустафиЋ каже да је за време студија у Сарајеву “начуо да нека група студената, пред Беговом джамијом треба да се види са оним Алијом Изетбеговићем, што је скоро изашао из затвора.” Сарајевска телевизија већ је била објавила да је одржан иницијални састанак за оснивање “политичке организације која ће окупљати народ муслиманског повијесног круга.”
Тада је Мустафић први пут срео Алију Изетбеговића, који је на овај састанак позвао десетак Санджаклија. Били су то углавном млађи људи из Новог Пазара, Сјенице, Тутина и других санджачких места. Мустафић тврди да је Алија имао намеру да у Санджаку подигне буну против Србије и зато је позвао на договор највише Санджаклија. Само двојица су била из Сребренице, а међу присутнима он је препознао и Сафета Исовића, чувеног певача народних песама.
ОписујуЋи тадашњу атмосферу у Подрињу, Мустафић каже: “И пре мог доласка са конкретним политичким планом, по Поточарима, Сребреници и другим околним местима те регије, пуцала су стакла на шофершајбнама аутомобила са србијанским регистрацијама на којима је била прилепљена слика Слободана Милошевића”.
Мустафић истиче да је на његов улазак у партију Алије Изетбеговића пресудно утицало породично васпитање: “Знао сам да су ми ђеду (по мајци) четници заклали и бацили у Дрину, а ђедо (по оцу) и сам је био припадник усташких формација. Поред ђеде, од којег сам правио идола у борби против четничког зла, слушајући кућну историју, моји јунаци су постајали Јуре Францетић, Кадрија Софтић (ратни злочинци из Другог светског рата, прим. Лј. Б.) и други припадници усташких формација Црне легије и 13. СС Ханджар дивизије, који су у очима обичних људи представљали симбол заштите муслиманског народа. Од моје нене, коју сам највише волео, чуо сам песму:
“Ој Хрвату, пола брата мога,
а Србине, јеби оца свога!”
Овај део своје исповести Мустафић закључује: “Кроз цело образовање сам исти: мржња према четницима, презир према партизанима, који су за мене били резервно уточиште за четнике, и убеђење да их није било, граница на Дрини била би Берлински зид између Истока и Запада, који би Босну и Херцеговину и Муслимане заувек одвојио од Србије.”      

(Наставиће се)