У ПОЛА века кубанске револуције једна ствар на Куби се није мењала: Фидел Кастро је увек био ту, на њеном челу, њен симбол и њен заштитни знак и онај који одлучује шта ће Кубанци да раде. Тако је било до прошле недеље када је због болести, по први пут после 49 година, кормило власти уступио млађем брату Раулу, али је мало вероватно да ће та формалност ишта битније променити. Тога је очито свестан и сам Раул, који је баш тог дана када је преузимао власт пред Народном скупштином саопштио да ће се са Фиделом констултовати о свим одлукама које се односе на безбедност земље, њену спољну политику и економију. Само толико!
Кубанска револуција постала је “масовна револуција” тек после победе и зато што је Кастро тако хтео. Нјегова формула владања је одувек била иста: Фидел, плус масе. Он је сасвим свесно од самог почетка рушио све баријере између себе и народа. Систематски је разарао институције, законе, странке, обичаје, људе, све што је стајало између њега и Кубанаца, мада не би било погрешно рећи: између њега и власти, његове власти. Нема у свету шефа државе, председника владе, или монарха, који је управљао својом земљом на начин како је то чинио, а и још то ради, Фидел Кастро. Он, сумње нема, свим срцем жели да Кубанцима буде добро, да буду слободни, али је он тај који процењује и одлучује шта је за њих најбоље. Он се, истина, о томе са њима “консултује” и договара, али не преко демократских институција, према којима никада није испољавао нарочиту наклоност, него у директном контакту, у оним његовим дугим разговорима са масама, дијалогу који се обично завршава онако како је он замислио.
Кастро је у томе имао успеха. Куба се одржала упркос окрутној америчкој блокади, сачувала свој идентитет, а успеси у области здравства и образовања, немају премца у Латинској Америци. Али, то више није довољно. Куба је јако сиромашна, храна и одећа су још на режиму рационализованог снабдевања, просечна плата једва досеже 20 долара, што није довољно да се купи пар пластичних ципела. Кубанци углавном не путују у иностранство, све је под контролом државе, нема “критике изнутра”. Куба се тешко мења, споро напредује, њен систем и политички и економски, држи један човек, једна партија и једна идеја: социјализам по сваку цену.
И међу Кубанцима и међу аналитичарима се и раније могло чути питање - да ли се можда Фидел уморио, да ли и у његовој вулканској личности нема више живе лаве? Он јесте био човек изузетне енергије, бујне маште, идеалиста и романтичар, али Куба је зачаурена.
Све чешће се и на Куби и око ње говори да су земљи потребне нове идеје и нови људи.
Када је Фидел Кастро са друговима сишао са Сијера Маестре, у јануару 1959. године, сви су носили браде. Звали су их “барбадоси” и они су таквим изгледом постали заштитни знак револуције и нове власти. Било је у моди да се “изворни револуционари” не брију ни онда када су имали при руци сапун и бријач, када више нису били у шумама.
Сада браде нису више у моди. Можда је дошао тренутак да се револуција “обрије”, да Кубанцима покаже своје другачије и млађе лице. Можда има неке симболике и у томе да нови шеф државе и владе Раул Кастро никада није пуштао браду, па ће сада заиста доћи до промена. Мало ко у то верује. Раулу је 76 година. Он и Фидел су за првог потпредседника Државног савета и владе одредили Маћада Вентуру, коме је 78 година. Од четворице потпредседника најмлађи је Карлос Лаге који има 56 година, док су преостала тројица у дубокој старости.
У страној штампи је тај нови врх кубанске државе назван “бункером”, јер се процењује да је компонован тако да се ништа не мења и не ризикује, да се обезбеди континуитет власти. Треба при том имати у виду да Кастро, који је болестан већ 19 месеци, али активно пише и прима на консултације своје другове, није поднео оставку на положај првог секретара КП Куба, а та функција на Куби, као и у свим социјалистичким земљама, има велику моћ.
Но, свеједно, транзиција је на Куби почела и сваким даном је све неминовнија. О томе је нешто говорио и Раул Кастро, али није обећавао пуно. Пред њим и кубанским руководством је задатак да трансформишу кубанску привреду, да повећају приватне поседе и приватне иницијативе, а да сачувају социјализам и то онако како је Фидел рекао: “социјализам или смрт”. Аналитичари кубанских прилика и неприлика кажу да ће Куба тражити реформе, можда по угледу на Кину, која је у живот земље увела принципе тржишне привреде, тј. капитализма, а сачувала социјализам и власт једне партије.
Да ли је Кастро свега тога свестан? Сигурно јесте, али он као и његови нови-стари следбеници, зна да Куба сваког тренутка мора имати на уму да Вашингтон већ пет деценија чека да се ослободи Кастра и да се домогне Кубе, коју је и пре тога имао као своје “унутрашње двориште”. Те промене, које се најављују и које су императив, за Кастра су закаснеле. Он је и даље на болесничкој постељи и питање је да ли ће се са ње икада дићи.
Кубанци и даље воле и поштују свог харизматичног вођу, али они хоће да живе боље. Нјихово стрпљење је при крају. У сваком случају Кубом се још дуго неће моћи владати као што је то чинио Фидел Кастро - као патријарх, учитељ и поп.
Кубанска револуција је, сумње нема, била Кастрова револуција. И обрнуто. Ако се и за један револуционарни подухват у свету може рећи да је дело једног човека, онда је то кубанска револуција. Револуција Фидела Кастра.
Сада је дошло време за свођење историјског биланса.
Кастро је рекао шта је имао да каже. Сада ће судити историја. Он је о том суду говорио и на свом суђењу, далеке 1953., када је судијама у завршној речи поручио: “Судите ми како хоћете, али не заборавите да ће будуће генерације и вама да суде за ово шта данас радите. То нећете моћи да избегнете.”

ФИДЕЛ И КУЛТ
ШПАНСКИ интелектуалац Федерико Мајор заподенуо је једном са Кастром разговор на тему његовог култа личности.
”Овде на Куби, одговорио је Фидел одсечно, није било култа личности. Ниједна улица, нити иједна школа, а да не говорим о градовима и фабрикама, не носи моје име. Нема нигде на Куби ни моје бисте. Нећете нигде у канцеларијама и државним надлештвима наћи моје званичне фотографије...”
Тачно је да га нема. Али, за тим нема ни потребе. Фидел је, док није пао у постељу, био свуда на Куби - на улици, на плантажама шећерне трске, са рибарима и берачима шећерне трске, на ТВ, за говорницом, у новинама.
(КРАЈ)