ПОСЛЕ звучног и понижавајућег дебакла америчке инвазије у заливу свиња, у пролеће 1961. године, Кенеди није дигао руке од Кастра. Требало је зацелити ране. Америка и њена моћна елита најтеже се мире са поразом. Залив свиња је постао симбол америчке погрешне и насилничке политике, а Кастро је из те битке израстао у светску фигуру.
Међутим, када је реч о Куби и њеној безбедности и будућности, ништа тиме није било решено. Кастро је то савршено добро знао. У Вашингтону су наставили предано да раде на изолацији Кубе и на његовом обарању.
Знала је то и Москва. Она се неочекивано, без и једног испаљеног метка и без иједног комунисте у акцији на терену, обрела на кубанском острву. Нашла се у ситуацију да у своју орбиту увуче Кубу, о чему Суслов и Хрушчов до јуче нису могли ни да сањају. Под жестоким притисцима Вашингтона на Кубу, прорадио је преко ноћи “канал” Москва - Хавана.
Куба, једноставно, није могла да преживи без совјетске нафте. Ни килограм кубанског шећера није више одлазио у свет, нити је отуда долазила кап нафте.
И тада је почела застрашујућа драма са ракетама. У октобру 1962. године она ће се одвијати у троуглу Вашингтон - Москва - Хавана, и довести свет на ивицу нуклеарне катастрофе.
Те атомске ракете изникле су из Залива свиња, што ће рећи да, ако им је ико кумовао, то су пре свега били Американци који су, организујући инвазију на Кубу, подстакли Кубанце и Русе да острво ракетама бране од претњи са севера. Истина, мотив је био различит.
За Кастра била је то сламка спаса од америчке интервенције. За Хрушчова то јесте била “братска помоћ” Куби, која се, у међувремену, прогласила социјалистичком државом.
Међутим, постојало је и нешто много више од тога. За Москву у тим годинама хладног рата и блоковског надговарања, које се најчешће мерило нуклеарним бојевима главама, ово је био дар с неба.
Куба је била сјајна шанса да Русија Американцима, такорећи под прозор, убаци своје ракете на атомски погон, и тако Вашингтону парира за атомске ракете инсталиране у Турској, Русима “под прозор”.
То је Хрушчов и потврдио у својим мемоарима.
“Поред тога што смо хтели да заштитимо Кубу”, записао је он, “наше ракете требало је да буду језичак на ваги преко којег се изједначује оно што на западу зову ‘баланс силе’.”
Октобарска ракетна криза између Америке и Русије кренула је 14. октобра 1962. године, када је један амерички шпијунски авион открио да су на кубанском острву стациониране совјетске атомске ракете. Кад се вратио у базу и када су филмови развијени, Американци су били запрепашћени. Наређено је и друго снимање, али грешке није било.
“Па, Хрушчов нас је лагао”, повикао је брат америчког председника Роберт Кенеди, који је, иначе, у влади водио случај Кубе.
Он је, при том, мислио на претходна уверавања министра Андреја Громика и амбасадора Добрињина, који су Американце убеђивали да се на Куби инсталира само одбрамбено, а не атомско оружје.
Громико је и 20. октобра, шест дана пошто су снимци направљени, убеђивао Кенедија у Белој кући да таквих ракета на Куби нема.
“Одавно нисам чуо безочнију лаж”, изјавио је Кенеди пошто је испратио Громика. Ракетна криза је тих дана ушла у драматичну фазу, држећи свет на ивици атомског рата. Председник Кенеди је знао да на овом случају полаже испит за цео свој народ, за своју политичку каријеру. Већина његових саветника, а нарочито војних команданата, била је за то да се војном силом крене на Кубу са мора и из ваздуха.
У понедељак, 20. октобра, Кенеди се обратио нацији и саопштио горку истину: совјетске ракете са атомским главама инсталиране су на Куби, преко пута Флориде, на удаљености од свега 90 миља.
Он је рекао да САД од тог момента успостављају војну блокаду кубанског острва и траже хитно повлачење совјетских офанзивних ракета са Кубе.
Ако са Кубе, додао је он, буде испаљена иједна ракета, Американци ће одговорити, такође, атомским ударима на Кубу, земље совјетског блока, и на сам Совјетски Савез.
И тог тренутка је почела велика игра покера утроје - између Джона Кенедија, Никите Хрушчова и Фидела Кастра.
Овај последњи се у тој ствари није много питао, али је могао, преко и најмањег инцидента, да запали фитиљ катастрофе.
Све америчке и совјетске ракетне и ваздухопловне снаге биле су стављене у стање максималне приправности.
На путу ка Куби, са товарима атомског и другог наоружања, на удаљености од неколико стотина миља, пристизало је 14 совјетских ратних бродова. Сваки ватрени контакт, било какав инцидент, могао је да букне у рат.
Кастро, каквим га је Бог дао, слао је тих драматичних дана депеше Хрушчову у којима је тражио тврд став према Америци, па макар “Куба била прва спржена у том рату”.
Хрушчов је, ипак, попустио. Он је у две поруке Кенедију, 26. и 27. октобра, пристао на то да Совјетски Савез повуче атомске ракете са Кубе, али под условом да се САД обавежу да ће укинути војну блокаду Кубе, да неће предузимати инвазију и никакве друге субверзивне акције силе против ње и да ће повући своје ракете “Јупитер” инсталиране у Турској.
И кад се све слегло и протутњало, после 28. октобра, почеле су да се своде рачунице кризе. И показаће се да је у тој партији покера најбоље прошао најслабији играч - Фидел Кастро.
Па, како?
Једноставно тако што је преко те ракетне кризе, којој је он најмање кумовао, добио гаранцију да неће бити нове америчке инвазије на Кубу. Да није било руских атомских ракета испод њихових прозора, никада Американци Москви не би дали такву гаранцију.


НИКИТА, НИКИТА...
КАДА су Кастру, по подне 28. октобра, јавили да је Хрушчов попустио и да се совјетске ракете повлаче са Кубе, љутито је узвикнуо:
“Курвин син, копилад, говнари...”
А разљућени Кубанци, који су у том гесту совјетског лидера видели издају, певали су на улицама Хаване:
“Никита, Никита,
шта се да,
не узима се...”
Кубанци, очито, нису могли да схвате да у политици поклона нема.
(Наставиће се)