ОН је на смрт увек гледао као на неизбежног професионалног сапутника који његов живот држи стално на коцки. Он се целог живота борио на првој линији фронта, а да при том није задобио ни огреботину. Он је изашао неповређен из толико покушаја убистава, који су били предузети против њега. Толико пута је себи спасао живот тако што није сваке ноћи спавао у свом кревету. Нјегова равнодушност према смрти није била везана за осећања фатализма, него је пре била резултат његове меланхоличне сигурности да ће умрети у свом кревету, сиромашан и го, и без било каквих израза јавне захвалности...”
Када човек чита овај запис нобеловца Гарсије Маркеса о животу и смрти и то баш у дану када је светом кренула вест да је осамдесетогодишњи кубански лидер Фидел Кастро пао у болесничку постељу и подвргнут хируршком ножу, спонтано ће помислити да он то говори о свом пријатељу Фиделу Кастру, да је у тих неколико реченица славни писац сажео целу судбину Фиделовог ризичног, и само захваљујући чуду, до дубоке старости доведеног живота.
Али, у наведеним редовима није реч о Фиделу Кастру, него о његовом славном претходнику Симону Боливару, чији је турбулентни и хазардни живот Маркес овековечио у роману “Генерал у свом лавиринту”.
Као да је сам писао роман о Боливару, и Кастро се једном приликом дотакао теме хаздарда и смрти, која је скоро шест деценија као демонска сенка лебдела над његовим животом. Од његових студентских дана па до данас.
“Одувек сам знао да сам смртан, изјавио је Кастро у разговору са шпанским интелектуалцем Федериком Мајором. Кључ мога живота био је заправо у томе да сам у сваком тренутку био свестан изненадне, непредвидиве смрти, толико да ме то није ни преокупирало. Када ме је мој бунтовни карактер гурнуо на пут револуционарне борбе, а нико ме није на то терао, знао сам да је мало вероватно да ћу дуго поживети. Али, ето, поживео сам...”
“Сада ови из ЦИА”, наставио је Кастро, “једва чекају да умрем када већ нису успели да ме убију, а радили су свесрдно на томе”. За Кастра, као и за Наполеона, метак очигледно није још “изливен”. Смрт га није хтела. Није му било суђено да умре од насилничке руке. Колико је у томе заслужна његова изузетно бројна и перфектно обучена служба обезбеђења, а колико му је у том “руском рулету” и судбина била наклоњена, тешко је дати тачан одговор.
Кастро је свој живот проживео у том зачараном кругу, а да није доживео, како би Маркес рекао, ни најмању огреботину. Из Мајамија су донедавно веровали да ће пробити тај штит и “ослободити Кубу од диктатора.”
“Свашта су нам Американци радили”, наставља Кастро. “Под Никсоном 1971. године, према изворима ЦИА, на Кубу је бачен вирус свињске куге. Морали само да покољемо пола милиона свиња, а те куге на Куби никада раније није било. А о атентатима да и не говорим”.
Кастро наводи да је тих покушаја атентата било 637.
“Ти атентати се могу сврстати у три групе”, објашњава кубански лидер. “Прву групу чине атентати из друге руке, они иза без “посредника”. Затим долазе атентати из друге руке, они иза којих су стајале наводне независне групе и организације, које су хтеле да ме убију за свој рачун, без директне умешаности америчких власти.
И на крају, постоји и трећи правац који се састоји у томе да се путем пропаганде и политичког деловања створи таква клима и таква психоза, да треба кренути у лов на моју главу, да се демон мора уклонити, да за то ваља сакупљати новац, људе и оруђе. Многим људима су усадили у главу идеју да могу урадити велику ствар, тј. убити тог ђавола на Куби.
О тој игри мачке и миша са агенцијом ЦИА, Кастро говори овако:
“Сваког дана учествујем и побеђујем у игри која се зове ’победити смрт’. И признајем, јако уживам у тим играма и победама, јер знам колико то тешко пада мојим непријатељима...”
Од пре две године Фидел Кастро игра другу “игру”, ону са којом ЦИА и кубански антикастристички емигранти немају никакве везе. Та игра се зове - како победити смрт. На болесничкој постељи, далеко од очију јавности и нишанских справа својих непријатеља, Фидел Кастро од јула 2006. води вероватно последњу битку свога живота, ону са којом свако мора да се суочи једног дана.
Он је ту битку, колико год да је сваки тренутак људског живота драгоцен, већ добио. Надживео је све завере и атентате, деветорицу америчких председника, и спремио се на последњи пут вољом свевишњег, у време које се може сматрати пуном мером људског живота.
А шта ће Куба, садашњи и будући станари Беле куће после тога радити, није више у његовој моћи да о томе одлучује. Док је могао одлучивао је.
Како би Шпанци рекли, Кастро ће, по свему судећи, макар се и не извукао из ове тешке здравствене кризе која га ја задесила у лето 2006. године, умрети “са ципелама на ногама”, у свом кревету, Божјом вољом, а не од руке ЦИА.

ПОКЛОН ЦИА
ПОКУШАЈ инвазије у Заливу свиња Кастро је сломио за непуна 72 сата. Кастрове трупе су заробиле 1.200 америчких плаћеника, већином припадника кубанске антикастристичке емиграције. Пошто су дипломатски односи између две земље били прекинути, Вашингтон је у Хавану као преговарача послао познатог адвоката Джејмса Данована. У име кубанске стране преговарао је лично Фидел Кастро.
Као знак добре воље, Данован је Кастру на поклон донео спортску јесењу јакну!
“Са том јакном су хтели да ме убију”, испричао је касније. То је заправо био “поклон” од ЦИА. Та лепо скројена и крзном постављена јакна, била је импрегнирана смртоносним бактеријама”. Срећом, нисам је ни пробао. Ствар је пропала, можда зато што су били несмотрени, па се нису сетили да се тако дебела и топла одећа не носи у тропској Куби...”
-А можда је тај Данован,- наставља Кастро,- био злоупотребљен, да уопште није знао да ми доноси смртоносну јакну. А, ми смо се пред њим правили да ништа не знамо.
(Наставиће се)