ПРОШЛОГ уторка у зору, Фидел Кастро је још једном изненадио, забринуо и збунио своје суграђане. Саопштио је да се повлачи са власти, што је за 70 одсто Кубанаца вест какву су први пут чули у свом животу. То су они грађани који су рођени после 1. јануара 1959. године, када је Кастро оборио и протерао диктатора Батисту са острва и преузео власт над Кубом.
Он је тај свој одлазак најавио и прошлог децембра, али је мало ко то озбиљно узео. Кастро је онда у једној од својих колумни у “Гранми” написао да није “везан за власт” и да “неће бити препрека на путу млађим генерацијама кубанских политичара.”
Сада је та ствар постала озбиљна и дефинитивна. Оболели и остарели вођа одлази у пензију, “занимање” које никада у животу није могао замислити.
“Нити имам аспирације, нити ћу прихватити, написао је Кастро тог дана, да будем биран на функцију председника и врховног команданта оружаних снага.”
Овом поруком оболели Кастро је одагнао све дилеме и сумње, да ли ће он данас када заседа Народна скупштина у новом сазиву, бити изабран за председника Државног савета, функцију која подразумева и преузимање дужности председника владе. Кастро је на тој функцији од фебруара 1976. године, када је донет нови Устав, али је земљу водио и пре тога као премијер и као шеф КП Кубе.
САДА је, дакле, одлазак дефинитиван, мада ће Кастро док год буде дисао на острву, а могуће је и једно време и после судњег часа, бити присутан, утицајан и моћан. Такав закључак се намеће, не само због његовог апсолутног ауторитета и неограничене личне власти, која је трајала пуних 49 година, него и из чињенице, која је многима запала за око, да он у својој “оставци” нигде не помиње да се повлачи и са положаја генералног секретара КП Кубе, функције која је у комунистичким земљама, а Куба то још јесте, важнија од свих других положаја, па чак и оног који носи функција шефа државе.
То и он сам наговештава. “Не опраштам се од вас, пише Кастротавци. Наставићу да се борим као идејни војник. Писаћу ’размишљања друга Фидела’, уместо ’размишљања врховног команданта’. Ваљда ће ме неко слушати...”
Довде су ствари јасне. Фидел препушта власт другима, али се не зна поуздано коме, мада све прогнозе иду према његовом млађем брату Раулу, који јесте млађи, али је стар. Сада му је седамдесет и седма година живота.
Одговор на то питање знаће се данас. Али, оно што је сасвим извесно, то је да Кастро одлази, да се завршава епоха његове дуге, личне владавине, да његову Кубу чекају велика искушења, јер се земља, притешњена блокадом и немаштином, мора мењати хтели то кастристи или не.
Процес Кастровог одласка и наслеђа отворен је пре 19 месеци када је он пао у болесничку постељу, а све полуге власти привремено преузао његов брат Раул.
Пукло је и његово челично здравље. “Фармеров син” из Бирана, који је више од шест деценија рушио све препреке пред собом, ударао бејзбол палицом јаче од многих америчких професионалаца, спавао где стигне и кад стигне, и могао да са трпезе потамани огромне количине хране, нашао се преко ноћи на операционом столу, стар, болестан и немоћан, пред очима забринутих пријатеља и обрадованих непријатеља са севера који су се понадали да ће га се бар тако отарасити. Америка чека на тај моменат пола века, али је сада скоро сасвим извесно да он са овог света неће отићи америчком, него божјом вољом.
ДОК се Куба са зебњом припрема за транзицију, у коју Америка може да умеша прсте, остарели Фидел Кастро почиње да своди рачуне свог бурног и рискантног живота.
“Имао сам луду срећу у животу, изјавио је пре две године. Нити су ме болести пресекле, нити су успели да ме убију у тим грдним заверама и атентатима.”
А онда је “патријарх”, који је пола века владао Кубом у првом лицу, покушао да се нашали: “Када једног дана стварно умрем, што ће свакако да се деси, нико неће поверовати да сам мртав. Моји и непријатељи Кубе, толико су ме пута упокојавали, да ће тешко ико поверовати у такву вест. Могао бих тако и мртав да наставим да ходам и владам као што су мртвог Сида посадили на коња и одлази са њим у победоносне битке... Према томе, нека моји непријатељи не гаје илузије. Ако умрем сутра, мој утицај на Куби може само да порасте...”
О личности Фидела Кастра, коме је 82. година живота, написане су књиге, исплетене легенде, једни су га славили, други оспоравали, али нико није могао, нити ће моћи да порекне да је он био једна од оних светских и легендарних фигура које су обележиле 20. век.
За генерације Кубанаца које су расле и стасале под његовим руководством, Кастро је “патријарх” који је скоро пуних пет деценија владао Кубом као великом породицом, личним ауроритетом и чврстом руком кућног старешине, на начин како то нико није чинио у свету током 20. века: директно, у дневном контакту са људима, са говорнице, преко радија и телевизије, не држећи се при том ни слова закона, ни своје премијерске фотеље, која га, како је и сам признао, уопште није држала ни привлачила.
За Кубанце, Кастро није био ни председник, ни премијер, ни генерални секретар, па чак ни врховни командант. Он је за њих једноставно Фидел. Цела Куба је са Фиделом на “ти”, цела земља чека да се он појави за говорницом, или на екрану да каже шта да се ради.
Та политичка формула се звала: Фидел, плус масе.


ПРОМЕНЕ, ПРОМЕНЕ
ТРИ дана после најаве свог повлачења, Кастро се опет огласио својом “колумном”. Био је то одговор Джорджу Бушу, који је из Африке прокоментарисао радосну вест из Хаване као шансу да ће после Фиделовог одласка са власти на острву доћи до “промена”.
- Пола века, одговорио је кубански вођа, живимо под њиховом блокадом и пола века слушамо исту ствар, исте покличе: “Промене, промене, промене!” Слажем се, али промене у Сједињеним Државама! Куба се одавно променила.
Ову најновију колумну “Гранма” није насловила “Размишљања врховног команданта”, него “Размишљања друга Фидела”, како је он сам наложио кад је саопштио да се повлачи.
(Наставиће се)