Пише: Жарко Петровић

У ИНТЕРВЈУИМА често говорим: “Ужичанин, дошао у Београд да компонује песме Београђанима...”
Године 1958, 23. августа на ташмајданском стадиону у част отварања Београдског сајма, одржан је велики концерт пред више од 5.000 гледалаца. Миле Богдановић први пут пева “Серенаду Београду”...
Ускоро, у Београд дођоше загребачки пријатељи.
И Иво Робић, најпознатији вокални солиста Загреба свих времена. Први поздрав Београду у великој дворани Дома синдиката био је глас Ива Робића:”
...Београд волим кад свиће...” Године 1961, у Москви и Петрограду, Душан Јакшић побрао је велике аплаузе. Чула се “Песма Белграде”.
Шездесетих година, новинар Миро Радојичић прича по Београду да Америка почиње свакога дана своје емисије о Југославији песмом о љубави према Београду...
Радио Хелсинки, у данима киша и снега, свира нашу мелодију маја и пролећа. Сада је 1995. година.
У таксију према Авали слушам валцер Београду и Бобу Стефановића. И живи смо: Београд, Миле Богдановић, Иво Робић, Душан Јакшић и ја.
На Кеју љубави у Оршави, све тоне: град, сећање, деценије најлепшег цветног врта и једна ружа.
Све је већ под водом. Само једна ружа пркоси.
Натопљена љубављу генерација које су је неговале и чувале.
И никако да потоне ова ружа, као и она француска катарка са грбом града Париза на којој пише: “Колеба се али и не тоне.”
Један талас, последњи и подмукли убица, савио је у уснулу ружу и послао је у вечну причу о љубави и љубавницима...
Отпутовао сам, са ружом у срцу и очима у Букурешт. Тамо је била Елена.
У Букурешту, код цвећарке, нашао сам нежну, заносну ружу коју називају “Марија Калас”, поклонио је Елени и рекао: “Ово је ружа из Оршаве.
Она не може да увене, да умре. Она траје и после нас.”
У Букурештанској опери певала је Елена Чернеи, једна од најбољих Далида на свету. Моју ружу, пољубила је Елена и рекла да ће доћи у Београд. “Сигурно ћу доћи”, рекла је. “Свиђа ми се твоја песма и реч...”
Никада више нисам видео Елену. Или није дао Бог, или нису дали људи!
Каква музичка елита! Габи Новак, Тереза Кесовија, Никица и Стипица Калођера, Фердо Помикало, Војислав Симић, Илија Генић, Јуре Робежник, Душан Јакшић, Лола Новаковић, Аница Зубовић, Мајда Сепе, Маријана Держај, Ђорђе Марјановић...
Уочи фестивала “Београдско пролеће” 1963. штампа пише да Габи Новак престаје да се бави певањем. Нема песму по њеној жељи... Исте ноћи, шаљем јој ноте.
“Хвала, најлепше хвала...”, јављају се Габи и Стипица.
Фестивал је завршен. Габи је победник и песма “Збогом”.
Победу славимо у златним кулоарима Београда, а негде у зору идем сам на стара места: “Добој” на Дорћолу, “Ужичка Кремна” у Душановој улици и код “Змајка”.
Онако, у црном свечаном оделу са пехаром у руци. Око мене пијани боеми, свирају румунски Цигани и пева црна Мариола...
А онда, одлазим на мансарду у сан победника, усамљеника и носталгичара. Искрено, постоји крај сваке љубави и то је љубавна смрт, мала или велика.
У песми, у неколико тонова и стихова, аутор каже све...
Лјубавни бродолом оставља траг, а музика бележи и дели бол растанка...
Никада нећу заборавити Габи Новак и наш заједнички успех.
(Наставиће се)