Пише: Новица Пешић

С ПОЧЕТКОМ Првог светског рата, Наталија Бјелајац је поново у борбеном строју. На Дрини, Церу, Колубари... У тим тешким борбама стекла је велико ратно искуство, али и преживела неизмерну жалост: стриц Мартин, капетан српске војске, храбро је погинуо у Церској бици. Ожалила га је са дубоким болом, али је још жешће наставила борбу.
У једном окршају приметила је да је митраљесцу Луки, који је свом жестином косио непријатеља, погинуо помоћник, што је могло да поремети одбрану.
Хитро је допузала до Луке и постала његов нови митраљески помоћник. Борба је успешно завршена, окупатор је одбачен преко Дрине. Наталији Бјелајац је командант на блузу окачио нову златну медаљу Милоша Обилића.
Карађорђеву звезду са мачевима заслужила је у окршајима за освајање Кајмакчалана, где је у једној ували заробила 30 бугарских војника. У самом пробоју Солунског фронта, лавовски се борећи, задобила је тешку рану у груди, која је одвојила од ратишта.
У Нишу су јој рану зацелили, али је олово у нози остало као вечна успомена.
При крају рата, као наредник српске војске стигла је у Београд. Из града је с дозволом кренула у свој родни Марибор и тамо затекла своје живе и здраве. После девет година родитељи су једва препознали своју матуранткињу Антонију: пред њима је сада стајала прекаљена ратница Наталија Бјелајац са дванаест различитих одликовања. Вратила се у Београд и скромно живела од свог запослења не тражећи ништа од народа и државе за коју је дала своје најбоље дане.
О храброј Милунки Савић до сада је много пута писано, али њено велико ратно дело, чини се, није потпуно осветљено.
Пошла је из своје трошне куће у Копривници, код Јошаничке Бање, у ратну неизвесност. Оставила мајку Даницу и оца Раденка да тугују, а она, одсечене косе, у мушком оделу, као Милутин, у војној команди затражила је пушку. Добила је, па је у балканским ратовима завредила капларски чин и медаљу за храброст.
Ратне 1914. и резервни каплар Милунка Савић чекала је позив и ратни распоред. Није га добила, па је једног дана отишла право у Крагујевац, у штаб начелника Врховне команде војводе Радомира Путника.
- Ја сам Милунка Савић, каплар српске војске, хоћу свој ратни распоред, господине војводо - рекла је одлучно, у једном даху.
Искусни ратник, увиђајући да пред собом има младу али одлучну девојку, благо рече:
- Добро, буди болничарка. Штета је да погинеш тако млада.
- Нећу да будем болничарка! Хоћу пушку!
- Онда дођи сутра, па ћемо видети! - рекао је војвода, рачунајући да ће се девојка предомислити и отићи кући.
- Остаћу овде и чекаћу вашу одлуку! - казала је непомирљиво.
На ратном саветовању тога поподнева, одлучено је да Милунку Савић прими мајор Воја Танкосић.Сутрадан је опет била код војводе.
- Добро, девојко, ако хоћеш да ратујеш, јави се мајору Танкосићу. И тако се Милунка Савић, у мушком оделу, с пушком о рамену, реденицима на грудима и бомбама о појасу, нашла у борбеном строју.
Касније, када је непријатељ отеран преко Дрине, командант пука Димитрије Митић пред стројем питао је војнике: - Војници, чије груди заслужују Карађорђеву звезду са мачевима?
Пук у једном гласу грмну:
- Каплар Милунка Савић!
Тада је први пут у животу осетила неки страх.
Ставили су јој на груди Карађорђеву звезду с мачевима.
Другу је стекла као поднаредник, после Горничанске битке 1916. године.
У борби са Бугарима заробила је двадесет тројицу...Тек по завршетку рата видела је родитеље.
У току лета 1915.године, отпочеле су припреме за трећи по реду напад на Србију. Аустроугарска се није мирила са тим да малу Србију остави некажњену за поразе које јој је нанела у 1914. години.
Планирала је нов напад, али тако снажан, да Србија буде уништена. За ту идеју придобијена је моћна Немачка, којој је било стало да успостави директну територијалну везу са Турском.
Да би се заједнички циљ лакше остварио, Немачка је за тај план врбовала и Бугарску, као трећег савезника, која је желела да оствари територијалне амбиције на рачун Србије и освети се за пораз на Брегалници 1913. године.
Петог октобра, као увод у крваву драму, отпочело је жестоко бомбардовање српских положаја дуж десних обала Саве и Дунава.
На готово читавом фронту, од Обреновца до Голупца, и поглавито на одсецима где је планиран прелаз преко река, жестоко је тукло хиљаду топова највећих калибара.
На Дунавском кеју, једном од одабраних прелаза, немачка артиљерија је убитачно сипала ватру по положајима бранилаца Београда. Српски и савезнички топови готово да су замукли. Борили су се само добровољци и заостали српски војници. У том паклу бори се и Софија Јовановић, млада српска добровољка. Матурирала је у београдској женској гимназији, баш пред сам рат. Знала је шта он носи са собом, па је желела да буде у одбрамбеном строју.
У првим данима пакла успела је да на аустријској караули у Земуну истакне српску тробојку, а онда је као Софроније Јовановић свом снагом бранила Београд од аустроугарског окупатора.


ПРАВИ ЈУНАК
- ШТИТИТЕ ме, момци, ја ћу донети муниције! - узвикује Софија Јовановић, претрчава улицу и довлачи сандук муниције, који је заостао после повлачења војске.
Погнуте главе поново претрчава улицу. Убрзо се враћа носећи рањеног дечака од петнаестак година.
- Издржи још мало! - каже матерински Софија. - Док наиђу болничари.
Уместо носила, двојица добровољаца доносе одваљена врата да положе рањеника.
- Помозите да га однесемо одавде. Тукао се као прави јунак! - каже Софија Јовановић.
(Наставиће се)