Пише: Ђуро Загорац

МЕЂУ првима су у Београд пристигли соколаши. У Нушићевој кореографији су соколице и соколи били врло важни. Они су били постављени у живи ланац који се растезао од двора до Саборне цркве, на сваких десет метара стајали су наизменично девојка и момак. За ову прилику су стекли и нову белу опрему. Најдуже су увежбавали тробојку, заставу краљевине, коју су телима дочаравали на Теразијама.
Приликом одласка на венчање, као и у повратку, испред кола младенаца, ишла су два сокола - коњаника.
Нушић се жалио и новинарима, говорећи како му је најтеже како да аранжира простор испред олтара у Саборној цркви где ће се обавити венчање. Венчање у цркви - и то не било чије - није што и венчање у позоришту, што ће рећи - ни драма ни комедија. Да не буде смешно, а још страшније, не дај боже, ако би било тужно?
Београдска Саборна црква била је импозантно здање. Кад је грађена, крајем прве половине ДжИДж века, задовољавала је потребе из времена владавине кнеза Александра Карађорђевића. Сада, за венчање кнежева унука и краља, мала би била и цариградска Аја Софија, у којој су се венчавали византијски цареви, тесан би био и московски храм Христа Спаса, чак и црква светог Петра у Риму.
А како и кога све сместити на тај скучени простор био је већ проблем цркве и краљевске владе. Нушићево је, дакле, било да осмисли визуелно и просторно - естраду. Када се појавила кнегиња Јелена, најстарија Александрова сестра, Нушићу је лакнуло. Она је поседовала искуство. Јелена се родила у Ријеци и прво образовање стекла је у западном свету. Она се и добро удала, одабрала је великог руског кнеза Ивана Константиновича Романова. Венчали су се у Петрограду и ту им се родио син Всеволд и ћерка Екатарина. Кнез Иван је трагично окончао у Сибиру, убили су га бољшевици (1917). Како се од исте судбине спасла Јелена? Они су већ поседовали вилу у монденској Ници, у Француској. У судњим данима, Јелена се управо затекла у Ници, са децом. Она је са обоје деце стигла у Београд, на братово венчање.
Шта се могло родити из Нушићевог духа и кнегињиног искуства? Наравно, сценографија пред којом су трему имале и крунисане главе.
Своје изасланике, па и читаве делегације, на краљево венчање послале су многе земље, а као изненађење доживљени су они из Јапана и Персије (Иран). Сви су имали слободан приступ, чак и представник Аустрије, али сада већ републике. Изузетак је била Бугарска. Било коме, из комшијске Бугарске, приступ је био најстроже забрањен!
Завршен је био Први светски рат, Бугарска је опстала, али су њена злодела према српском народу - остала!
Када је Аустро-Угарска објавила рат Србији (1914) одмах се на њену страну сврстала и Бугарска. Српска влада је, преко посланика Чолак-Антића, предала Бугарима ноту, којом прекида све односе. У тој прилици, крајње изненађујуће, ноту је примио председник бугарске владе Радославов. Бугарина је чудило што је тако гневан његов колега Никола Пашић. Зато је замолио посланика да пренесе Пашићу његове топле поздраве и још важнију поруку: кад се ова ратна халабука заврши - "ми ћемо опет бити добри пријатељи!".
МУЧКИ напад Бугара, с леђа, имао је за циљ да пресече одступање српске војске и краља, према Солуну, да обави њихово заробљавање и да их приведу чину потписивања капитулације. Срби су их обманули, повукли су се преко Албаније... И поред тога, Бугари су на поклон добили јужну Србију и у њој су владали. Како?
"...Да би се овај крај могао бугаризовати, треба срушити све што је српско, и тако на рушевинама србизма да васкрсне бугаризам!", што је био државни програм ових наших комшија.
Србе одликује, уз остало, и кратко памћење.
Овога пута оно се растегло на читавих осам година. Изгледа да Никола Пашић није заборавио на оне поздраве и савете свог колеге из Софије.
Где ће се ко сместити приликом свечаног чина у Саборној цркви било је, рекли смо, највише политичко и црквено питање. Оно је било усаглашено и предочило га је Председништво министарског савета:
3.На средини цркве, код амвона, стајаће младенци;
4.Иза њих: кум и стари сват, испред њих патријарх, а иза њега, према олтару, четири владике и свештенство;
5.Сватови: на десној страни - поглавице признатих вероисповести, краљевска фамилија, специјалне мисије, свите краљевске, позвана родбина, војводе и ађутанти, министри и саветници, академици и ректори, гувернер Народне банке, позване госпође, инвалиди, а на левој страни: дипломатски кор, председник Народне скупштине... и на крају, на Хору, представници штампе.
Примедба: Одело - за господу фрак са декорацијом или народно одело, а за даме - дневна гардероба отворене боје, мали деколте са шеширом.
Тих дана у Београду је најтеже било наћи, после фрака, конак. Само дан и ноћ уочи венчања у Београд је стигло, путем јавног превоза (возови, бродови, моторна и запрежна возила) више од 21,000 људи.

(Наставиће се)