Пише: Будимир ПОТОЧАН
ДЕМОНИ страсти, који су тако жестоко управљали Димитријевим животом, све су га немилосрдније повлачили странпутицама с којих није било повратка.
Велики је скандал био и у породици и у јавности када је на своју руку дао оглас и одлучио да прода имање "Лагатор". Претило му је да и кривично одговара, јер је покушао да из очевог тестамента истисне и мајку и сестру. О томе колики је то био велики повод за београдску чаршију за најразличитија оговарања, што му је све заједно срозавало углед, није потребно ни говорити. Поред тога он је на своју руку унапред заложио имање да би узео 700 дуката, што је било само нешто мање од трећине вредности поседа.
Можда у светлијим моментима кад више није могао, без стида и гриже савести, да погледа ни у мајку ни у сестру, ни у своју официрску каријеру, нити у своју будућност у Србији, па ни у било шта што би му било упориште, доноси одлуку да напусти Београд и да окуша срећу у далекој Русији, која га је примила као нова отаджбина, и у њеној војсци, коју је он морао прихватити као своју.
И ПОСЛЕ свега, и упркос свему, сестра Мина је та, ваљда једина, која је у писму спремна да упути неопходан благослов посрнулом брату Димитрију:
"Драги Димитрије, пошто сам се опоравила од првог ошамућујућег утиска који је на мене направила вест о твом изравнању, покушаћу да ти одговорим колико је могуће добро, јер ми је глава још грозничаво врела, мисли врве у мојој болно узбурканој души. О томе шта се десило и шта има као последицу ову катастрофу, не кажем ништа, мада све знам. Десило се и не може се мењати да си се под таквим околностима намирио. Могу само да одговорим и ако си мислио озбиљно својим обећањем да ћеш постати други човек, можеш на путу, за који си се сада одлучио, да кренеш у сусрет својој срећи! Али, ти би морао да постанеш заиста други. Старе страсти које су демонском снагом владале тобом и упропастиле те, да оставиш у старој отаджбини и у нову, у коју полазиш, поред наде која ти оживљава срце, понесеш нове намере које би тако убрзано сазреле у дела која би ти прибавила нове радости, а твоје непријатеље, на које се жалиш, разоружала..."
НЕПОСРЕДНО после Димитрија, у Русији се обрео и Минин син јединац Јанко. Постао је питомац војне академије у Петрограду.
Када је избио Први српско-турски рат 1876. године, у Русији су образовани многи словенски комитети који су уписивали на стотине добровољаца спремних да дођу у Србију и боре се за њено ослобођење од турског ропства. Вероватно по претходном договору у добровољце за рат у Србији уписали су се и потпуковник Димитрије Караджић и седамнаестогодишњи кадет Јанко Вукомановић. И Вуков син и Вуков унук похитали су да помогну као добровољци из Русије.
Књижевник и новинар Пера Тодоровић у својим успоменама из српско-турског рата 1876. године на више места помиње Димитрија Караджића. Каже да је командовао већим јединицама које су називане здруженим одредима. Помиње и младог Јанка Вукомановића, и то само на једном месту. У бици од 11. августа на Шуматовцу, истој оној у којој је српска војска извојевала своју највећу победу у томе рату.
Када се Вуков унук Јанко Вукомановић вратио из рата, на грудима му је висила медаља за храброст. Још две године успешно је учио војну академију у Петрограду, а онда је његовој мајци Мини у Беч упућен црни лист и обавештење да је у деветнаестој години преминуо. Никада се није дознало како. Једна верзија гласи да је после назеба умро од туберкулозе. Друга - да је погинуо од сопствене руке, у такозваном "руском рулету".
Није племенита Вукова кћи ни стигла да подигне главу од туге за Јанком, а из Русије је доспео последњи црни лист који је још могао да буде упућен на њену бечку адресу. Године 1883. обавештена је о смрти свог јединог брата Димитрија Караджића, којем се ни дан-данас не зна где је гроб.
(Крај)