Пише: Иван Ивачковић
ОСАМДЕСЕТИХ година прошлог века, пред налетом рок музике, посебно новог таласа, као и пред експанзијом новокомпонованог фолка са Лепом Бреном на челу, забавна музика је изгубила важност и одумрла. Ђорђе Марјановић, међутим, ни тада није изгубио верну публику и добру репутацију. Као живој легенди, одобравано му је све, па и “колаборација са новокомпонованим народњацима”. Нјегова каријера несметано је трајала све до 14. априла 1990, када је у Мелбурну, где је гостовао на концерту Лепе Брене, током извођења песме “Мене нема ко да жали” доживео мождани удар. Одузела му се десна страна и изгубио је моћ говора. Пао је на колена, очи су му биле пуне суза, али су многи мислили да је то део његовог шоуа. Нажалост, није било тако.
- Боже, кад се сетим тог Ускрса - причала је у једном интервјуу Ели, Ђорђева супруга. - Скоро недељу дана лекари су се у Мелбурну борили за његов живот. Много света је хтело да га види, али су посете биле забрањене. Једино су свештеницима дозвољавали да га обилазе.
У истом тексту, Ђорђе је захваљивао небесима, као и свима који су га бодрили и лечили.
- Хвала Богу и лекарима - говорио је легендарни певач. - Кад смо се вратили из Аустралије, телефон је просто био усијан. Знао сам да сам популаран, али нисам очекивао толико море љубави. У почетку нисам хтео никог да видим. Затворио сам се у себе. Све се срушило! Нема певања, нема сцене, нема публике. Најтеже је било суочити се са болешћу. Отишао сам у тоталну изолацију. Од спољног света виђао сам само човека који је долазио да ме обрије и подшиша.
УСКОРО се, међутим, у Ђорђу јавио инат. Обузет новом енергијом, решио је да прохода, проговори и почне да се смеје. На рехабилитацији је радио и више него што су лекари тражили. Лјуди око њега храбрили су га и подстицали. Када би рекао да нешто не може, говорили су му: “Можеш, на сцени си могао и много више. Не дај се, легендо!” И стварно се није дао. Не само што је почео да се креће и говори, него се вратио и у јавни живот, дочекан буром аплауза и истинским овацијама. Најпре се појавио као манекен на ревији модне куће “Николас”. Тако је разбио нагомилани страх од појављивања пред људима. Средином деведесетих чак је поново отпутовао у Русију, на фестивал “Славјански базар”. Када је у сали, у Витепску, објављено да се у публици налази и Ђорђе Марјановић, скоро хиљаду и по људи је устало и почело френетично да аплаудира. Наравно, Марјановић је морао да се попне на сцену. После шест година, први пут је запевао. Публика је стајала на ногама и плакала. И наредна Марјановићева појављивања у Русији протицала су прекрасно: као у најбоља времена, дочекивали су га обожаваоци и медији. Свуда га је пратила велика гужва и непрестано му је било поклањано цвеће.
А онда је, 1999. године, Ђорђе дошао и на "свето" место, у београдски Дом синдиката, где је била организована свечаност у његову част. На истом месту се, маја 2004, и званично опростио од публике.
Наравно, најважнији део Марјановићеве каријере ипак је био запечаћен несрећним концертом у Мелбурну. Међутим, и деценију и по после тога, његов углед, па чак и популарност, остају неокрњени. Недавно, поводом његовог 75. рођендана, писани су опширни новински текстови и интервјуи. Уз то, Културно-образовни програм РТС-а направио је серију од пет епизода о животу и каријери Ђорђа Марјановића. Промоција серије, назване “К’о некад у осам”, одржана је у Руском дому, а међу присутнима су биле делегације Русије, Белорусије и Украјине, као и дописници из ове три земље.
Ако је неко из овдашњег шоу бизниса заслужио тако велике и топле рођенданске честитке, онда је то свакако Ђорђе Марјановић, човек с чије биографије никада неће спасти позлата и који нам је годинама грејао срце. Живео сто година, Милорде!
(Крај)