Пише: Иван Ивачковић
ГОДИНЕ 1963, Ђорђе Марјановић је отворио ново поглавље каријере, и то у Совјетском Савезу. Тамошња публика га је од првог тренутка прихватила френетично, пошто је и њој, као и југословенској неколико година раније, донео дах западне декаденције. Не само што јој је певао француске шансоне и италијанске канцоне, него јој је нудио и обраде "Битлса", "Енималса", Боба Дилана и других. У СССР-у је постао толико популаран да је на стадиону "Лењин" имао петнаест узастопних концерата, певајући сваке вечери пред петнаестак хиљада људи!
Новинарка Вишња Марјановић својевремено је писала како је “тешко, готово немогуће сагледати праве димензије Ђорђеве популарности у Совјетском Савезу”. Онда је настављала: “Има људи који су спремни да се закуну да би у случају истовременог гостовања Ђорђа и Азнавура у две московске концертне дворане, Ђорђева сигурно била испуњена до последњег места, а Азнавурова - ко зна...”.
Совјетска штампа такође је била одушевљена Марјановићем. “Правда” је писала: “Слушаоци су одмах оценили да пред собом имају мајстора који заслужује пљесак. Марјановић пева једноставно и са изванредном снагом младости. Он пева као човек који би са осмехом и раширеним рукама одговорио на питање: шта је то срећа? Нјегов репертоар је добар и чини част југословенској забавној музици.” А “Литературнаја газета” је записала: “Марјановић пева спонтано и блештаво и тражи од нас да следимо поруку његове песме. Нема много певача који то постижу.”
О Марјановићевим невероватним успесима у Совјетском Савезу писао је чак и амерички “Нјузвик”, један од два најпрестижнија политичка магазина на свету. Како је приметила Вишња Марјановић, “Нјузвик” је то учинио, јер је таква владавина страног певача у некој земљи била “случај без преседана”. Новинар “Нјузвика” писао је: “Двадесет шест година, репертоар састављен од песама 'Битлса', Джонија Холидеја и фестивала у Сан Рему, младалачки изглед несташног дечака - то је певач, име му је Джордж Марјановић, који одушевљава совјетске девојке и младиће. Нјегова популарност у овој земљи је толика да баца у засенак све остале звезде.”
Поред професионалних успеха, Ђорђе је у Совјетском Савезу пронашао и нову љубав: високу, лепу плавушу Ели. Развео се од Злате, било је, како су писале новине, “трзавица, застоја и перипетија” у његовом животу, али се испоставило да је љубав између њега и Ели једна од правих.
Марјановић је, иначе, у Совјетском Савезу укупно гостовао нешто више од тридесет пута, бивајући проглашен за почасног члана "Комсомола", организације совјетске омладине. Свечану плакету и ручни сат добио је за “учвршћивање пријатељских односа између омладине Совјетског Савеза и Југославије”. Непуних тридесет година после Марјановићевог пробоја у СССР-у, тадашњи председник Михаил Горбачов одликовао га је орденом пријатељства народа.
Ђорђеви одласци у Совјетски Савез изазивали су огромну тугу међу његовим обожаватељкама у Југославији. Неке од њих су, по сопственом сведочењу, “плакале, клечале испред прагова вагона и љубиле Ђорђеве ноге. Ђорђе, који је такође плакао, склопио је руке и молио нас да не тугујемо и не правимо глупости. Хтеле смо да се бацимо под воз, али је локомотива била предалеко. Било је страшно, нисмо биле свесне шта чинимо”. Не чуди, дакле, то што Марјановић није запостављао ни каријеру у СФРЈ. Тензију је држао хитовима “Потражи ме у предграђу”, “Медисон”, “Да чекић имам ја” и “Романа”. Седамдесетих се редовно појављивао на фестивалима забавне музике, а посебно задовољство својој публици пружао је на традиционалним концертима у Дому синдиката.
(Наставиће се)