Пише: Иван Ивачковић
МА колико било велико и необично, све што се догађало око Ђорђа Марјановића представљало је дечју игру у односу на буку која се подигла када он 1961. године у Београду није добио ниједну од три равноправне награде на фестивалу “Златни микрофон”. Тада су се у Југославији десили први улични протести: маса се окупила испред Дома синдиката, где је одржана додела награда. Публика је изнела Ђорђа на рукама, однела га до хотела “Москва” и тамо тражила да јој пева. Без оркестра, али подржан хором од - како је сам процењивао - 7.000 људи, сат после поноћи, у истински дирљивој атмосфери, певао је “Звиждук у осам”, чувеног “Милорда”, и тако даље. Током два часа, маса је паралисала саобраћај у граду.
- Када је објављено да нисам добио ниједну награду, цео Дом синдиката демонстративно је окренуо леђа позорници и људи су почели масовно да излазе - присећа се Марјановић. - Спикер је објавио да се радио и телевизијски пренос прекида из техничких разлога.

ЛЈУДИ су код кућа осетили да се нешто необично догађа и похрлили су на улице.
Ђорђе није знао шта се збива у граду. Он памти да је, читав сат после концерта, седео у гардероби и да су га неки људи тешили, мада му баш никаква утеха није била потребна. Напротив, био је срећан што га је публика подржала.
- У једном тренутку, кренем ја на службени излаз, где је такође било много људи - каже Марјановић. - Али, помислио сам да ће бити као и обично. И само чујем урлике: “Ено га, ено га!” И ја више уопште не знам шта се збило. Мене су подигли, изнели на трг, на Теразије. То је било страховито. Маса која се љуља, погледи пуни љубави. Свако хоће да те такне, да ти љуби руку. То је било нешто невероватно, нешто што се више никада, никада неће поновити. Никоме.
ТЕ ноћи избрисана је граница између мита и реалности, а статус масовног хероја Ђорђу Марјановићу су, осим његових навијача, такозваних ђокиста, признавали медији, конкуренција, па чак и власт. За време једног маратона од једанаест концерата у Дому синдиката - а тврди се да је могло да их буде дупло више, само да су постојали слободни термини - Марјановићу је стигла оваква порука: “Молим Вас, Ђорђе, извините, нисам у могућности да дођем на Ваш концерт.” У потпису је стајало име Јованке Броз, Титове супруге. Зато је, обрнуто, Марјановић “био у могућности”, и користио је, да Титу пева у Карађорђеву, Градској скупштини или, чак, на броду. Познанство Ђорђа Марјановића и Јосипа Броза Тита добило је и званичан украс када је 1972. председник одликовао певача Орденом рада са сребрним венцем.

ОД ПОРАЗА ДО КУЛТА
ПОЈАВЛЈИВАНЈЕ Ђорђа Марјановића на филму изазвало је подељене реакције. Филм “Звиждук у осам”, редитеља Саве Мрмака, наишао је на нож и подсмех код критичара. Са тек нешто мало духовитог претеривања, Богдан Тирнанић је, много година касније, подсећао: “Не памти се да је неки филм још од 1895. године (проналазак браће Лимијер) добио поразније критике.”
- Критичари су једва дочекали да ме због тог филма сравне са земљом - сећао се Марјановић касније, у једном фељтону. - Филм заиста није био блистав, али начин на који су га “сахранили” био је стварно неумерен.
Публика је, међутим, била одушевљена. Штавише, како су године пролазиле, “Звиждук у осам” је имао све бољи рејтинг, да би на крају стекао статус култа и постао једна од обавезних станица на данашњим сентименталним путовањима по бившој СФРЈ.
(Наставиће се)