Пише: Иван Ивачковић
КОНЦЕРТ у Нишу сматра се преломном тачком Ђорђеве каријере. Иронија је у томе што је он тамо отишао готово случајно, на наговор Душка Раданчевића, шефа једног малог београдског бенда - односно, како се тада говорило, ансамбла - који је пратио хумористе и певаче. Марјановић је у Ниш стигао без икаквих амбиција. Штавише, по сопственом признању, толико се уплашио кад је видео крцату Летњу позорницу, да је решио да одустане. Срећом, на време се предомислио и, под јаком тремом, изашао на сцену.
- Толико света видео сам само на фудбалским утакмицама - сећао се касније. - И сад најаве неког Ђорђа Марјановића. Ја почнем “Звиждук у осам”. Отпевао сам први део. Ту сад долази оркестарски интермецо. Одједном зачујем необичан звук. Прво ми се учинило да су се срушиле трибине, али онда сам схватио да је то аплауз. Отпевам песму до краја, затим одмах “Плаво у плавом”, и онда почне скандирање: “Ђорђе! Ђорђе! Ђорђе...” Ја одем иза сцене, пошто ми је Душко Раданчевић рекао да певам само две песме. Изађе човек да најави следећег певача али, ђавола, није успео. И, Раданчевић ми да знак очима да певам трећу песму. Ја отпевам “Стидљиву серенаду”. Опет иста реакција. Громогласан аплауз. Душко ми опет да знак и ја отпевам ону каубојску песму из филма “Црвене подвезице”. А онда настане лом и пакао. Морао сам да певам на бис, али више нисам имао песама. Поново сам отпевао оне четири и на крају рекао: "Лјуди, не знам више!"

ПОСЛЕ првог залета, Ђорђева каријера била је прекинута због одласка у војску. Међутим, кад се вратио, појавио се на Опатијском фестивалу, који је био толико популаран да је празнио улице тадашње Југославије. Са две песме, освојио је три награде и постао прва личност фестивала, претекавши Габи Новак, Иву Робића, Сенку Велетанлић и друге. Чак је и Вице Вуков пред њим морао да скине капу. Слободан Новаковић, у то време млади критичар “Младости”, писао је: “Ђорђе Марјановић представља засебно поглавље Опатијског фестивала. Од својих песама он је направио драмске улоге. Интерпретирао их је са естрадном лакоћом, обично се користећи мимиком.”
Наравно, није се причало само о Марјановићевом певању, него и о његовој вези - која је после две године прерасла у брак - са Златом Ракић из Радио Београда. Говорило се да је Злата “дрматор у Радију” и да ће Ђорђа “прогурати чак и у Америку” (и једно и друго је, наравно, представљало бесмислицу). Осим тога, београдски кулоари су се, немајући паметнија посла, забављали причама како је Марјановић страдао у аутомобилској несрећи, оболео од леукемије, и тако даље. Он је све то подносио са достојанством, пронашавши управо у Злати уточиште. Временом, она је, осим супруге, постала његов менаджер, саветодавац, секретарица и шофер. Ђорђе је у њу имао безгранично поверење и није убацивао нове песме у репертоар док се са њом не консултује.

НЕСУЂЕНИ АПОТЕКАР
ЂОРЂЕ Марјановић је рођен 30. октобра 1931. године у Кучеву. Гимназију је завршио у Пожаревцу, а онда је дошао у Београд и уписао фармацију. Пошто је запоставио студије, новац је зарађивао истоварујући вагоне на железничкој станици, разносећи млеко и новине, радећи као инкасант у Радио Београду и статирајући у филму “Сви на море” и представама Југословенског драмског позоришта. Прославио се 1958, певајући композицију Дарка Краљића “Звиждук у осам”. Те године, на Марјановићевом наступу у Нишу, настао је прави лом: публика му није дала да оде са сцене, а он се, пошто је имао спремне само четири песме, извињавао и снебивао. “Догодило се нешто јединствено”, говорио је касније. “Публика је била у делиријуму, а ја у шоку. Мислио сам да ми неће запамтити ни име.”
(Наставиће се)