Пише: Иван ИВАЧКОВИЋ
НИЈЕДАН певач с простора бивше Југославије, а вероватно и целог Балкана, није могао, нити данас може, да се мери са Ђорђем Марјановићем, чија је популарност бацила у сенку не само његове такмаце с краја педесетих и раних шездесетих, него и све који су дошли после њега.
Подаци увек најбоље говоре, па би згодно било подсетити да је Марјановићев деби албум, насловљен “Музика за игру”, објављен 1959. године, био продат у 11.000 примерака, у земљи у којој је тада било свега 20.000 грамофона!
Марјановић је пошту обожавалаца добијао у джаковима и пратила га је прва хистерија виђена у СФРЈ. Он је, несумњиво, био револуција у југословенском шоу бизнису. Поред осталог, на сцену је увео потпуно ново понашање и динамику. Скидао је микрофон са сталка, шетао кроз публику, свлачио сако и бацао га међу обожаватељке... Ни у свету, чак ни на рок сцени, у то време није било много људи који су исијавали такву енергију.

ЗАЧЕТАК хистерије видео се у Нишу, 1958. године. - Тамо се догодило нешто јединствено - говорио је Ђорђе касније. - Публика је била у делиријуму, а ја у шоку. Мислио сам да ми неће запамтити ни име, а уместо тога нису ме пуштали са сцене.
После тог концерта све је експлодирало, и Марјановић је, стекавши статус божанства, покорио целу Југославију. Низао је хитове: “Лазарела”, “О, какав месец”, “Вера”, “Стари фрак”, “Волим те, девојчице”, “Песма разносача млека”, “Звиждук у осам”, “Милорд”, “Романа”...
Нјегове обожаватељке су овако писале: “Волимо га више од оца и мајке. Хтеле смо да се убијемо када је неко телефоном јавио да је Ђорђе на фестивалу у Опатији добио парализу вилице и да више неће певати. Рекле смо: ако се до поноћи не појави на малим екранима, са нама је свршено. Нашу децу ћемо васпитавати у ђокистичком духу, јер сматрамо да треба преносити љубав за Ђорђем са колена на колено.”

ГОДИНЕ 1961, због Марјановића су избили и први улични протести у Југославији. На фестивалу “Златни микрофон”, у београдском Дому синдиката, жири му није доделио ниједну награду. Револтирана публика окренула је леђа позорници, напустила дворану, изнела свог хероја на рукама и посадила га на кров једног “фиће” код хотела "Москва". Видевши шта се догађа, почели су да стижу и људи из околних улица. На крају је Ђорђе, пред неколико хиљада душа, сам, без оркестра и микрофона, певао “Звиждук у осам”, “Милорда” и друге песме.
- То је било страховито - сећао се касније. - Маса која се љуља, погледи пуни љубави, свако хоће да те такне, да ти љуби руке. На крају ме је милиција спасла.

ПОЧЕТКОМ шездесетих, Марјановић је отворио ново поглавље каријере, и то у Совјетском Савезу, где је постао толико популаран да је певао на стадионима петнаест вечери узастопно!
Седамдесетих и осамдесетих је успевао да каријеру одржи на пристојном нивоу, али је, на самом почетку деведесетих, на концерту у Мелбурну, доживео мождани удар који је ставио тачку на најважнији део његове професионалне биографије. Званично се од публике опростио 2004, у Дому синдиката.
Тридесетог октобра ове године, Марјановић је прославио 75. рођендан. Тим поводом, “Вечерње новости” објављују и овај фељтон.


(Наставиће се)