Пише: Коста Димитријевић
ЛЈУБИНКА Бобић није волела да јој се спомене ни година рођења. Говорила је: "То фини свет у иностранству избегава. А наши примитивци, све би изнели на пијацу... Зато и ја, ко Нушић, често намерно изврћем неке податке о себи. Једнима у новинама кажем једно, а другима супротно, па после нека утврде шта је тачно."

О свом првом сусрету са Нушићем, испричала ми је:

- Био је рат, онај први, светски... Избегли смо у Крагујевац. Моји родитељи, сиротиња божја, те 1915. године пошаљу ме у Скопље. Мене, једину од петоро деце упуте тамо као препоручено писмо код наших имућнијих рођака Елзовића, код којих сам за храну радила као неко слушче. Али, како сам одмалена волела да се кинђурим и свашта од шаренила навлачим на своје мршаво ко кљусе тело, па кад се појавим на улици засмејавам комшилук, моји рођаци су брзо увидели да ће слабо да се овајде од моје помоћи у кући... И тако, свакодневно, одлазила сам у шетњу до скопског Народног позоришта, чији је тада Нушић био управник. Наравно, то тада нисам ни знала. Стојим тако опчињена, гледам у позоришном излогу слике познатих глумаца - Пере Добриновића, Милорада Гавриловића, Жанке Стокић и других, чија се имена упињем да прочитам са плаката, домишљајући се како да без динара уђем на представу. А утом ми приђе и ослови ме један беспрекорно одевен, симпатичан чика с црним брковима, који ме је упитао: "Шта радиш ту, мала?" Шта да му одговорим, него да - гледам тај позоришни плакат.

СУТРАДАН, угледавши како зурим у позоришни излог, тај исти чика ме упита: "Да ли волиш позориште?" Потврдно климнем главом, а он ми онда предложи да заједно гледамо генералну пробу. И одведе ме право у управникову ложу. Тада сам сазнала да је то чувени комедиограф Бранислав Нушић... И толико се сплела да не знам ни који сам комад гледала, било је нешто из народног живота... После пробе, Нушић ме пита да ли ми се допала представа и предложи ми да статирам. То сам прихватила са одушевљењем. Кад сам се први пут појавила на отвореној сцени, није било срећније на овом свету... Али, рођаци нису хтели да разумеју то моје "изигравање", писали су мојима у Крагујевац... Тако су ме послали мојим родитељима, очајним што им кћер оде у вагабунде, у курвештије, како су онда називали глумце. Добила сам тада и батине, али то није помогло да се излечим од љубави према позоришту... После рата, вративши се у Београд, наставила сам школовање, али због мојих ђаволских испада, често сам за казну била вучена за уши, добијала пацке и стајала иза фуруне. Међутим, на дан школске славе Свети Сава, увек сам с успехом рецитовала ону песму која почиње: "Ко удара тако позно/у дубини ноћног мира..." И добијала силан аплауз, а учитељица ми је прорекла да ћу бити - глумица... После завршена три разреда Женске радничке школе, када ме је 1920. године Нушић случајно срео на улици, не помињући онај мој ранији "скандал" што сам без објашњења напустила статирање у Скопском позоришту, опет ме упита: "Мала, хоћеш ли у позориште? Ваљда је осетио да сам рођена за позориште, а њега то осећање није варало... Знајући да нећу добити сагласност од својих, замолила сам Нушића да ми најпре напише препоруку за загребачко позориште због фамилијарних разлога. Тако је Нушић и написао у писму: "Шаљем вам ову девојчицу пуну темперамента и живаца - из фамилијарних разлога." После сам променила одлуку...

ТАДА ми Нушић рече да се јавим Милану Предићу. Од сусетке на Топчидерском брду, где смо тада становали, позајмим модеран, огромни шешир са заденутим шареним перјем од "рајске птице", обучем њену хаљину и натакарим пелц око врата, па навучем беле рукавице до лаката... па све врцкајући куковима пођем онако малена а дотерана тако да су неки мангупчићи за мном повикали: "Види ово мало, рођено курвинче!" Уместо одговора у виду уобичајене псовке, како сам изигравала отмену дамицу исплазим ја њима (да им не останем дужна) само језик, па право у Народно позориште, где запањеном портиру кокетно кажем: "Имам састанак са господином Предићем..." Он ме гледа чудно, зна да је управник Предић окорели нежења у годинама, али ко зна можда се сад матори успалио, па ме без даљих објашњења пусти горе на спрат. Тако, банем у канцеларију Предићеву којем одмах кажем: "Препоручио ме господин Нушић. Хоћу да будем глумица!" Гледа ме сад Предић запањено док су се сви око нас смејали, он одједном сасвим озбиљног гласа рече: "Госпођице, ангажовани сте!" То је он казао као газда у куплерају, али с том разликом што је наредио да ми се одмах донесе уговор на потпис. Мора да му је Нушић нешто пре мог доласка, ипак, рекао.
(Наставиће се)