КАД се све сабере шта је у животу постигао, слободно се може рећи да је Тито рођен под срећном звездом. На разним прекретницама у каријери, као по правилу, отварали су му се прави путеви, али и он је знао помоћи срећи да га на време примети.
На време се докопао Москве, баш у часу кад је његов претходник на челу КПЈ, Јосип Чижински, почео да губи подршку Стаљиновог режима, а у право време стекао је и поверење НКВД-а, који ће му омогућити да 1940. постане секретар ЦККПЈ и главни Стаљинов повереник за Југославију.
У рат је кренуо на време, кад му је то Москва наложила, али већ од првог дана борбе мислио је више на себе него на своје совјетске налогодавце. Из Москве су га упозоравали да обавезно ”узме у обзир да је у садашљој етапи реч о ослобођењу од фашистичког поробљивача, а не и о социјалистичкој револуцији”, али он је на једно ухо слушао Совјете, а на друго своју посесивну амбицију. А она му је говорила да само у још већем метежу и безнађу народа Југославије може наћи праву шансу да постане њен господар, па му је борба за власт са четницима временом постала много важнија од битке с Хитлеровим нацистима и хрватским усташама, њиховим главним ослонцима у окупираној Југославији. (Због тога је Титов Врховни штаб већ почетком 1942. признавао да ће његова најелитнија једница, Прва пролетерска бригада, бити ”ударна снага против пете колоне у првом реду, а против окупатора у другом реду”, а идуће године био је још конкретнији, тражећи од својих присталица у Босни и Херцеговини да ”чисте терен од четника”, а да се ”не сукобљавају са Немцима”, а од свог штаба у Хрватској тражио да ”неке јаче борбе с Немцима (треба) избегавати”.)
У ТОМ истом рату издашно су га помагали и Енглези и Американци и Совјети. Први и други због тога што су веровали његовим обећањима да неће увести комунистичку диктатуру у Југославији, а трећи зато што су били сигурни да ће он управо то учинити. Стаљин га је створио, а Черчил га је прихватао као свога и топло га препоручивао московском самодршцу као човека на којег треба обратити пажњу.
На совјетским тенковима се, после Стаљинове инвазије на Србију, крунисао за комунистичког краља Југославије, а само четири године касније Стаљину је окренуо леђа. Управо у часу кад су Енглези и Американци били спремни да свог тројанског коња у комунистичком свету и од блата праве.
Кад су га Американци и Енглези прихватили као свога, помирио се са Совјетима и са Нехруом и Насером основао Покрет несврстаних. И постао један од највећих балансера 20. века. Малопознатим земљама Азије и Африке омогућио је да свет чује и за њих, а још више за њега и његове претензије да се бави глобалним светским питањима. И сви су добили, и он и они, а и Москва и Вашингтон су били колико-толико "сити, и овце на броју".
Потпуну контролу у Југославији обезбеђивао је сталним уклањањем оних који му нису били апсолутно верни и одани, а цена таквог владања бивала је све виша: на површину су стално избијале бледуњаве личности скромних знања и способности, а у земљи су стварани односи у којима је било јасно да Југославија без њега не може да функционише.
Тако је велики политичар, заокупљен више собом него државом коју је водио, самог себе претварао у државника малог формата. Зато је први суд историје о њему и његовом владању, изречен већ деведесетих година прошлог столећа, био неумитан: Титово животно дело, његова Југославија, распала се у суштини чим је он отишао с њеног врха. А њен слом је и почео великом свађом око њега и надгорњавања руководстава југословенских република о томе ко од њих аутентичније тумачи Титову личност и дело.
ТИТО никад није би анационалан - био је лојалан Хрват, како се национално изјашњавао, једно (краће) време и Југословен, али његова права нација је била Велика Амбиција.
Опседнут својом неутољивом жељом за неограниченом влашћу, сам себи је био и предак и потомак. И као миљеник свога доба остварио је практично све што је желео.
Ма колико га мазила и пазила, историја неће моћи да му опрости што је и посредно, али и непосредно, учествовао у стаљинистичким погромима у СССР-у, у којима је страдало више од 500 Југословена.
Неће му опростити ни што није разумео због чега је све било важно да се одмах после Другог светског рата егзактно попишу све жртве "Јасеновца" и да се на тај начин спрече вишедеценијске манипулације великим бројем ових невиних страдалника.
Сасвим сигурно, историја му неће опростити ни што за 35 година, колико је владао Југославијом, није озбиљније допринео историјском помирењу и бољем разумевању Срба и Хрвата, већ је и трвења између два најбројнија југословенска народа користио као инструмент своје владавине и јачања своје моћи. То се најбоље видело седамдесетих година минулог века, у време екскалације хрватског национализма и српског либерализма.
Историја би могла да постави Титу и једно од најнеугоднијих питања: шта је он стварно мислио кад је 1948. дозволио, а вероватно и наредио, да се управо у Београду, под сумњивим околностима, ухапси, а под још сумњивијим и ликвидира, лидер хрватских комуниста Андрија Хебранг. А шта двадесетак година касније, 1. децембра 1971, када је у Србији, у месту које се зове Карађорђево, баш на дан формирања прве Југославије, сменио готово целокупно руководство Хрватске?
Да ли је Тито и у једном од та два случаја желео ишта добро и Србима и Хрватима? И самој Југославији.

К р а ј