Пише: Перо Симић
ДВАДЕСЕТАК година касније совјетске власти ће покренути поступак за ревизију процеса на коме је Петко Милетић осуђен на осам година ”поправно-радног логора”. Тим поводом Москва је од Титових власти тражила да јој доставе доказе о томе како је Милетић, према Титовим наводима, пре Другог светског рата ”издао партију” југословенској полицији. Савезни јавни тужилац СФРЈ др Франце Хочевар одговорио је да се ти докази ”не могу пронаћи, јер су уништени за време рата”, а и да југословенски партијски и државни врх и иначе ”сматра да поступак за рехабилитацију Петка Милетића не долази у обзир”.
Осам година после Титове смрти овај човек је, ипак, рехабилитован у Москви, а Тито је својевремено својим најповерљивијим симпатизерима у Јајцу у поверењу рекао да је највећа Милетићева грешка била та што је желео да на чело КПЈ дође пре њега.
Током Другог светског рата Тито је преузео контролу практично над свим совјетским обавештајним пунктовима у Југославији. Још 21. маја 1941. пожалио се једном специјалном московском изасланику на Ивана Сребрењака, "илегалног совјетског резидента у Југославији по линији диверзија", који је ”такође радио и по линији НКВД-а”, а идуће, 1942, овај човек је ликвидиран у Загребу. Тог истог дана Тито је том истом московском емисару саопштио да ”није искључено” да је високи совјетски обавештајац Мустафа Голубић, босански револуционар просрпске оријентације, обични провокатор, а убрзо после тога, чим је Тито дошао у Београд, немачки нацисти су овог човека у југословенској престоници ухапсили и после бестијалног мучења убили.

ВИШЕ од 500 Југословена, који су уочи Другог светског рата, кад се Тито уз помоћ агената НКВД-а борио да дође на чело КПЈ, побијени у Совјетском Савезу, никад у бившој Југославији нису рехабилитовани! Није се то десило ни после Титовог разлаза са Стаљином, 1948, чак ни после његове смрти и слома његове партије и државе.
И то само због тога што је Тито имао активну, у многим случајевима и директну улогу у ликвидацијама ових невиних људи, које је Москва после Стаљинове смрти одмах и судски и партијски рехабилитовала.
Иако је Тито неке од ових страдалника агентима НКВД-а у Коминтерни потказивао још од марта 1935, иако је марта 1939. посмртним искључењима из КПЈ и анатемама са петорицом својих сарадника одобрио и верификовао погубљења свих југословенских комуниста који су дотад стрељани у ”првој земљи социјализма”, најзад иако је са тим својим послушницима непосредно одговоран за нестанак свих Југословена који су у СССР-у побијени после марта 1939. - јер су они ликвидирани тек кад је Тито јавио Москви да их је прогласио ”издајницима партије” и избацио их из своје ”препорођене партије” - испало је да ни Тито, ни његова партија ничим нису допринели њиховом трагичном крају!
Да су невини, безгрешни као анђели!
Све то проистиче из одлуке Извршног комитета Титовог Централног комитета од 20. септембра 1968, којом је дефинитивно одбијена идеја да се југословенске жртве стаљинистичких погрома у СССР-у рехабилитују и у Југославији, бар петнаестак година после Стаљинове смрти и десетак година после њихове рехабилитације у Стаљиновој ”земљи обећаној”.
Најуже руководство СКЈ је тог дана закључило да ”не треба ићи на рехабилитацију ових личности, јер их наша партија није ни осуђивала, ни кажњавала”!
Била је то једна од највећих фарси бивше Југославије.
ТИТО до краја живота, а његова партија до свог слома, 1990, неће смоћи снаге да учине један макар симболични гест. Да пониште одлуку Титовог ”привременог руководства за текућа питања (у КПЈ) док наше питање не буде решено у Коминтерни” из марта 1939. о искључивању из КПЈ и проглашавању за ”непријатеље и издајнике партије” ”свих (Југословена) који су горе (у СССР-у) сели”. Односно свих који су до тог часа у Совјетији били уморени и свих оних који су били само осумњичени и ухапшени. И којима је Титова одлука из марта 1939. дошла главе.
Уверење о његовој невиности у стаљинистичким погромима над овим недужним људима, али и кукавичлук његових наследника били су и десетак година после његове смрти толико велики да је већ на прва открића аутора овог фељтона о Титовом директном учешћу у овом великом злочину завладала завера ћутања.
Уместо очекиване подршке напорима да се Југославија, најзад, почне да суочава са својом прошлошћу и са најтамнијим страницама Титове биографије, после игнорисања уследио је и директан напад.
Од Москве је из Београда тражено да се овом истраживачу затворе врата Централног партијског архива у коме се чува архивска грађа Коминтерне!
Ишло се чак и дотле да је једна званична југословенска делегација почетком 1991. директору Централног партијског архива у Москви Ивану Герасимовичу Китаеву током службеног разговора саопштила да ”Симић својим истраживањима ремети међудржавне односе између Југославије и Совјетског Савеза”!
(Наставиће се)