Пише: Перо Симић
"НА основу чега сам мислио да је она (Луција Бауер) проверена", пише Тито под псеудонимом Валтер. "На основу тога што је била ћерка бедног радника, што је раније била жена истакнутог политичког радника немачког комсомола, који је био кажњен са 15 година затвора, што је била послата на рад у Москву на кратак курс; што је добијала помоћ од немачког представништва пред КИМ (Комунистичком омладинском интернационалом) итд.
Истина је да сам је сматрао врло наивном и политички неразвијеном. Због тога сам је више пута упозоравао и говорио да не треба да има никакве везе са емигрантима из Немачке, јер сам се бојао да би је неко искористио за непријатељске циљеве у односу на СССР. Овакве моје обазривости било је и у тих неколико писама која сам јој писао из иностранства. Рекао сам јој да ћу прекинути сваку везу с њом ако чујем да се она не придржава мојих савета." (Ни у једном од четири писма које јој је написао пре њеног хапшења нема трагова ни од тих наводних упозорења, нити о било каквој претњи о којој Тито говори).
"Године 1937. мислио сам да је узмем код себе у иностранство. Сматрам да сам овде био недовољно будан и да је то у мојој партијској каријери велика мрља. Мислим да то могу да искористе разни саботери наше партије у борби против мене и треба то имати у иду. Нешто се у томе смислу већ догодило. Нина Обарова (Црногорка Кристина Кусовац) је већ изјавила: 'Како Тито може да буде партијски секретар, када је његова жена ухапшена.' То се, наравно, ради из фракционашких побуда - Жељезар (далматински комуниста Иван Марић), Обаров (муж Кристине Кусовац), Нина Обаров. То је чињеница која може да ме омете у раду. 27. септембра 1938. Валтер.”
БАШ тих дана, када се Тито у Москви на овај начин одрекао и дистанцирао од обе своје супруге, Пелагија Белоусова је била ухапшена и убрзо осуђена на десет година казнено-поправног рада у логору. Две године касније је, због недостатка доказа, ослобођена, али је 1948, после Титове свађе са Стаљином, поново ухапшена и осуђена на десет година затвора. После Стаљинове смрти је рехабилитована и живела је до марта 1967.
Луција Бауер, чије је право име било Јогана Кениг, била је у часу када је Тито тврдио да је доказано како је она непријатељ, већ увелико ухапшена, али не и осуђена. Три месеца после Титовог обрачуна с њом, Луција Бауер је дефинитивно осуђена на смрт и стрељана у Москви.
Најповерљивија документа Централног архива Министарства безбедности Руске Федерације непобитно показују да је Тито своје прсте уплео у трагичне судбине свих Југословена који су у време стаљинистичких погрома стрељани широм Совјетског Савеза. А тад је у ”првој земљи социјализма”, према једном Титовом признању, нестало ”више од 100 прекаљених комуниста”, према тврдњама његовог водећег биографа Владимира Дедијера, чак ”око 800 југословенских комуниста”, а у московским архивима досад је именом и презименом идентификовано више од 500 ових несрећника.
У ЛИКВИДАЦИЈАМА оних који су побијени до марта 1939. Тито је учествовао посредно, јер их је све посмртно искључио из КПЈ и тако оверио и оправдао њихова погубљења, а у случајевима оних људи које је агентима НКВД-а сумњичио и пре њиховог стрељања, његова улога је била знатно већа од посредне. А у смакнућима оних Југословена који су у СССР-у били побијени после марта 1939, када их је Тито, без икаквих доказа, прогласио ”антипартијским и фракционашким елементима” и искључио их из КПЈ - његова улога је била још активнија. У суштини директна. Сви су они на монтираним процесима били осуђени на смрт управо онда када је Тито обавестио Москву да их је избацио из КПЈ. И сви истог дана побијени!
Ове фамозне одлуке Тито је донео на првој седници једног веома проблематичног органа, ”привременог руководства за текућа питања (у КПЈ) док наше питање не буде решено у Коминтерни”, за који се никад није утврдило ко га је и кад основао. Први састанак тог неформалног тела, на коме је на Титов захтев усвојена одлука да се из партије искључе ”сви који су горе (у СССР-у) сели” - односно они који су били побијени и ухапшени - одржан је у строгој конспирацији од 19. до 21. марта 1939. на Бохињском језеру у Словенији. Уз Тита били су присутни Милован Ђилас, Јосип Краш, Едвард Кардељ, Франц Лескошек и Иво Лола Рибар.
(Наставиће се)