Пише: Перо Симић
И Титов обрачун са Антуном Мавраком, који је управо стрељан у Москви, био је немилосрдан: ”КЕРБЕР - Кербера, Маврака сам упознао први пут на окружној партијској конференцији у Крижевцима 1925. или 1924. године, не сећам се добро. На мене, као партијског активисту из провинције, тада је оставио добар утисак. Када је почетком 1927. године стигао у Загреб - ја сам био избачен из свих догађаја у Југославији и са женом и дететом остао без посла - он ми је чак уступио свој стан на привремено коришћење.

У почетку смо били у пријатељским односима, а онда он због нечег није имао поверења у мене. У Загребу смо радили заједно свега неколико месеци; тада је он побегао у иностранство због премлаћивања и убиства штрајкбрехера. Овде се он стално трудио да се за њега заузмем да се врати у земљу. Ја то нисам урадио, јер нисам имао поверења у њега, нисам био сигуран да он тамо неће сметати партији. Године 1937. сазнао сам да је његов близак друг Браун (Едо Кунштек), који се налази у Загребу, а он је троцкиста. Сада сматрам да ни Кербер није далеко од тога.”
О Стјепану Цвијићу, који је већ био преминуо у једном московском затвору, Тито пише:
”АНДРЕЈЕВА (Цвијића) упознао сам овде 1935. године и морам признати да сам се у њему веома преварио. О њему сам имао добро мишљење. Мислио сам да се ослободио фракционашких идеја, да је одан КИ и партији. Мислим да сам погрешио зато што никада нисам непосредно радио с њим и нисам имао прилике да га боље упознам.”
ЈЕДАН од кључних докумената своје кандидатуре за долазак на врх КПЈ Тито 23. септембра 1938. у Москви завршава речима: ”Уколико су потребни подаци о некоме кога овде нисам поменуо, молим да ми се напомене.”

Само четири дана пошто је специјалним службама Стаљиновог режима понудио да им и даље помаже у сатирању и анатемисању својих партијских другова, Тито је опет узео оловку у руке. Онима који су се старали о безрезервној оданости свих комуниста света немилосрдном совјетском диктатору овог пута у црно је завио две своје супруге, Рускињу Пелагију Белоусову и Немицу Луцију Бауер, којој је је Тито тепао назИвајући је Луси.
Тај документ, који се сада први пут интегрално предочава јавности, Тито је под својим совјетским псеудонимом Валтер у Москви писао 27. септембра 1938. године:
”По питању моје бивше жене Луси, која је, како се показало, непријатељ и коју су органи НКВД ухапсили у јесен 1937, дужан сам да изјавим следеће:

С њом сам се упознао у новембру или октобру 1935. године у дому (хотелу) `Лукс` преко Ненадове и њеног мужа Ненадова (мостарских комуниста Браине Фос и Алфреда Бергмана), где су они живели у истој соби. После доласка у СССР 1935. године развео сам се са својом првом женом, с којом се нисам видео скоро седам година, јер је она живела у СССР-у, а ја сам био у затвору у Југославији. Разлог због чега сам се са њом развео је следећи: када сам стигао у Москву, од многих другова сам сазнао да је она главни кривац што је мој (и Пелагијин) син Жарко постао скоро хулиган и пропало дете, које сам нашао у поправном дому близу Лењинграда. Осим тога, сазнао сам да се она у свакодневном животу неморално понаша. Без обзира на то, ја сам се, против жеље другова да са њом више не живим, договорио да обновимо заједнички живот ако ми она помогне да спасемо дечака, којег сам узео из поправног дома.

ОНА се тада налазила на партијском раду по линији СКП(б) 300 врсти (око 202 километра) далеко од Москве, а у лето 1935. године је стигла у Москву на партијски курс. Живели смо заједно у `Луксу` два месеца, колико је курс трајао. Тада сам се потпуно уверио у то да она не само да ми неће помоћи да поправим сина, већ да га она мрзи и квари, да она нема материнска осећања итд.
Ја сам јој предложио да се разведемо, јер ми друге везе осим сина немамо, а она је за њега туђинац. Она се сагласила и ми смо се развели.
Било ми је тешко самом се дечаком, јер сам радио у КИ (Коминтерни), а он је био сам код куће и често је правио изгреде у `Луксу`, тако да је из управе `Лукса` непрекидно било жалби на њега, и кад сам се упознао са другом женом, Луси, предложио сам јој да пређе код мене, јер сам се надао да ће ми она помоћи да пазим на дечака. Кад је прешла код мене, а ја видио да се она лепо опходи према њему, сагласио сам се са њеним предлогом и регистровали смо се у `Луксу`.
То се десило већ у јесен 1936. године, пред мој одлазак у земљу (Југославију) по задатку. То сам урадио јер се она сагласила да дечаку постане друга мајка и да се брине о њему."
(Наставиће се)