Пише: Перо Симић
ТИТОВ посмртни обрачун са секретаром ЦККПЈ Јосипом Чижинским, односно Миланом Горкићем, који га је промовисао у Москви, од реченице до реченице био је све безобзирнији. У наставку документа ”Моји односи са особама које су раскринкане као саботери и непријатељи наше партије”, Тито 23. септембра 1938, десет месеци после стрељања овог невиног човека у Москви, каже:
”За кратко време мог боравка у Бечу (1934), нисам могао да приметим нешто особено код Горкића. На мене је он тада оставио утисак веома радно способног човека. Сама чињеница што је он дуго година сарадник у КИ, за мене је тада имала велики значај и од самог почетка чинила да имам поверење према њему. Међутим, пошто ми ни он, а ни други нису помагали као члану ПБ, већ ме само користили за рад у земљи, почео сам да губим поверење према њему. Моје неповерење је расло нарочито због тога што је подржавао Флајшера (Ивана Гржетића, представника КПЈ у Коминтерни) и што сам увидео да су за њега партијски активисти само фигуре. Но, на то сам гледао као на неправилну кадровску политику с његове стране и нисам сумњао да је саботер и непријатељ. Наши односи никада нису били блиски, већ уздржани. То што нисам смео да приговорим и што сам се сагласио да заједно с њим радим у новом руководству (КПЈ), оформљеном на јесен 1936. године, произлази из тога што нисам смео да се супротставим, пошто је на ВИИ конгресу КИ моју кандидатуру за члана (Извршног комитета) - КИ мада примљену једногласно у целој југословенској делегацији на конгресу - КИ одбацила.
ПОСЛЕ тога, пошто је било образовано ново руководство с Горкићем на челу, ја сам опет био на раду у земљи и само сам два пута одлазио у иностранство ради извештаја.
Већ на пролеће 1937. године био сам врло незадовољан саботерском Горкићевом политиком. Међу нама је дошло до сукоба у нашој кореспонденцији због издајника (Адолфа) Мука, којег се он својски старао да популаризује, мада је већ било познато да је он издајник великог калибра. Осим тога, постојао је цео низ других разлога због којих сам губио поверење у Горкића. Морам да признам, да сам на лето 1937. године озбиљно размишљао да изађем из ПБЦК на тај начин што бих се изборио за одлуку ЦК да пођем у Шпанију, када завршим најважније задатке у земљи. То што је Горкић рекао да има право ”вета”, па је руководство остало у Паризу а није дошло у земљу, како је то било одлучено овде у КИ; то што сам се само ја налазио у земљи; то што је Горкић тражио од мене да му кажем где у земљи имам стан, итд., био је повод за моје осећање подозрења и неповерења према Горкићу. Помисао да Горкић хоће да ме уништи и преда у руке полицији, била је за мене страшна, али ми је све чешће долазила. Међутим, нисам мислио да је он шпијун, већ каријерист, који не бира средства да уништи другове, који би могли да му сметају.”
Шест месеци касније, марта 1939, када се навршила година и по дана од стрељања овог човека, Тито Чижинског избацује из КПЈ. После Стаљинове смрти овај човек је међу првима рехабилитован у Москви, а Титов СКЈ није смогао снаге да то учини све до свог распада, 1990.
У ОВОМ документу Тито се поново окомио и на бившег секретара ЦККПЈ Симу Марковића, који је тек био ухапшен у Москви:
”Сима Марковић - с њим нисам водио никакве разговоре о партији. Познавао сам га као вођу десне фракције и он према мени није имао поверења, јер је знао да сам ја један од криваца за његову ликвидацију и ликвидацију његове фракције. У животу сам се с њим срео свега десетак пута.”
У трагичном крају Симе Марковића Тито ће, тако, имати директну улогу. Ове његове дисквалификације свакако су још више отежале Марковићеву позицију у затвору, а шест месеци касније Тито ће још директније утицати на његову ликвидацију. Под оптужбом да је годинама ”обезглављивао покрет радничке класе Југославије”, искључиће га из КПЈ, а само месец дана касније, чим Тито о томе обавести надлежне органе у Москви, Сима Марковић ће у главном граду СССР-а бити стрељан.
У овом памфлетском документу Тито се обрачунао са још четворицом својих некадашњих партијских другова: првим секретаром КПЈ Филипом Филиповићем, босанским комунистом Симом Миљушем и хрватским комунистима Антуном Мавраком и Стјепаном Цвијићем.
Исказ о Филипу Филиповићу, који је већ био стрељан у Москви, био је кратак: ”С Бошковићем (Филипом Филиповићем) сам се упознао 1928. године у Загребу, неколико дана пре мог хапшења, а онда сам га виђао често овде у Москви, али никада међу нама није било блиских партијских односа, мада сам га ја уважавао као старог партијског функционера и нисам имао лоше мишљење о њему, јер сам га веома мало познавао.”
Према тек ухапшеном Сими Миљушу Тито је био још резолутнији: ”С Кубурићем (Симом Миљушем) никада нисам заједно радио, а о њему сам имао лоше утиске.”
Судбину овог тек ухапшеног човека Тито ће запечатити шест месеци касније, када ће га искључити из КПЈ, а већ месец дана после те одлуке, априла 1939, Миљуш ће у Москви бити стрељан, чим у совјетску метрополу стигне Титов извештај да га је прогласио издајником и избацио из партије. (Наставиће се)