Пише: Перо Симић
ГОДИНУ дана пошто је агентима НКВД-а у Коминтерни завио у црно најобразованијег југословенског комунисту, професора Београдског универзитета Симу Марковића, Тито је у Москви својеручно, на руском, написао један од најопскурнијих докумената у својој каријери. Потврђује то и сам наслов ове Титове пасквиле, написане 23. септембра 1938. у Москви, баш у часу кад је на све начине покушавао да дође на чело КПЈ. А наслов гласи: ”Мој однос са особама које су раскринкане као саботери и непријатељи наше партије”.
У овом документу на Титовој мети су се нашла деветорица југословенских комуниста, од којих су седморица већ били мртви, а двојица су још били живи у Москви. Ускоро ће и њих прогутати мрак стаљинистичких погрома у ”првој земљи социјализма”, а у њиховом трагичном крају посебну тежину су имале Титове дисквалификације које им је изрекао.
Прве редове овог потказивачког документа Тито је посветио Камилу Хорватину Петровском и Ђури Цвијићу Крешићу, који су у првој половини те 1938. већ били стрељани у Москви.
”ПЕТРОВСКОГ, Хорватин, Крешића, Ђука Цвијић, познајем од 1927. г. када сам дошао из унутрашњости Хрватске у Загреб. После партијске конференције града Загреба 1928. године, марта месеца, на којој сам добио 30 гласова од 31, захтевајући одлучну борбу против леве и десне фракције. После тога, односи са Цвијићем и Хорватином били су врло уздржани и хладни, нарочито после отвореног писма КИ (Комунистичке интернационале, Коминтерне) члановима КПЈ, у којем је КИ подржала наше наступање у Загребу против фракционашких борби у Југославији. После мог изласка из затвора, 1934. године, где сам провео шест година, поново сам се срео с Петровским у Бечу, где смо се обојица налазили у ПБЦКПЈ (Политбироу ЦККПЈ). Наши су односи и ту били хладни и такви су остали до 1936. године, када сам отпутовао у земљу на задатак. Већ у Бечу, затим и у Москви, било је честих случајева сукобљавања између мене и Петровског, нарочито због његовог пијанчења и неозбиљног односа према раду као члана ЦК, итд. Једном речју, сматрао сам да он, као члан руководства, срамоти нашу партију и о томе сам често говорио неким друговима, као што су Шпинер (нквдеовац Иван Караиванов), Шмит (Благоје Паровић), Сењко (Владимир Чопић), итд. Написао сам о томе и карактеристику 1936. године за Одељење кадрова (Коминтерне).
КРЕШИЋА сам само неколико пута срео у животу, у земљи, а потом овде, кад је он заједно с нама радио на резолуцији за ВИИ конгрес. Приватне везе с њим нисам имао и нисам хтео да говорим с њим о његовим комбинацијама, мада се он често жалио на Горкића (секретара ЦККПЈ Јосипа Чижинског). Све време сам на њега гледао као на фракционаша и нисам имао поверења у њега.”
Шест месеци касније, марта 1939, Тито је и Хорватина и Цвијића посмртно оптужио да су ”у току низа година кочили развитак партије и обезглављивали покрет радничке класе Југославије” и због тога их искључио из КПЈ, а после Стаљинове смрти ови невини људи су у Москви рехабилитовани.
После Хорватина и Цвијића Тито се у овом документу обрушио на мртвог Ивана Гржетића Флајшера:
”Флајшер, Гржетић. Први пут сам га срео 1925. године на обласној (партијској) конференцији у Загребу, где сам се налазио у својству делегата радника из бродоградилишта у Краљевици, као и Окружног комитета (КП) Приморја. Када сам 1927. године стигао у Загреб, често сам га сретао у синдикатима, где сам био у својству обласног секретара металских радника. Осим тога, често смо се сретали и на разним партијским конференцијама и седницама. Тада о њему нисам имао лоше мишљење, напротив. Само ми се није допадало што је волео да попије. У време 'Отвореног писма КИ', он је, са већином чланова партије, био против фракционашких борби. На јесен 1934. године поново сам га срео у Бечу и морам да кажем да је он још тада на мене оставио лош утисак. Било је у њему нешто деморализаторско. Када је дошао у Москву у својству представника партије (КПЈ у КИ) ја сам га боље упознао, и какав је у раду и какав у свакодневном животу. Односи су нам били врло хладни и на лето 1936. године, ја сам у КИ, у Секретаријату (Вилхелма) Пика, поставио питање његовог удаљавања са места партијског представника, јер он својим понашањем, које сам тада окарактерисао као саботерско, срамоти нашу партију. Међутим, нисам успео у томе, будући да су Горкић и он опет све спречили. Морам да признам да тада у њему још нисам видео непријатеља, нити поквареног човека, којег треба упутити на производни рад и дати му могућност да се поправи. Овде у Москви, Флајшер и Петровски су стално били заједно и заједно пијанчили. Налазећи се заједно с њима у Представништву (КПЈ у Коминтерни), обојицу сам их имао против себе и очекивао сам да будем послат на рад у земљи.”
ШЕСТ месеци касније Тито је и Гржетића посмртно искључио из КПЈ.
Титов посмртни обрачун са његовим партијским промотером, секретаром ЦККПЈ Јосипом Чижинским био је детаљан и систематичан:
”Горкића сам први пут лично срео 1934. године у Бечу, пошто сам био изашао из затвора. Примио ме је и рекао да ме је ПБЦК (Политибиро ЦККПЈ) изабрао за члана ПБ, пошто има много посла око припреме (четврте) партијске конференције. Рекао сам да себе не сматрам довољно спремним за тако високу функцију, јер сам шест година живео одвојен од спољњег света и да осим тога другови у Загребу желе да пођем у Москву на 'Лењинску школу' и тако добијем могућност да видим своју породицу (супругу Пелагију Белоусову и сина Жарка). Одговорио ми је да ће ми сви они помоћи и да ћу свеједно путовати натраг у земљу због припреме обласних партијских конференција у Словенији и Хрватској. После месец дана отпутовао сам натраг у земљу на илегалан рад, где сам организовао словеначку партијску конференцију и на њој учествовао у својству члана ЦК. Месец дана по одржавању обласних партијских конференција отишао сам у Беч, где сам провео свега 14 дана, те по одлуци ПБ опет био упућен у земљу на илегални рад и припрему четврте партијске конференције. Крајем новембра 1934. године изашао сам из земље, стигао у Беч и поднео извештај о раду. Треба да додам да су (партијски) другови у Загребу били незадовољни тиме што ме тако често одмах после затвора шаљу у земљу на илегални рад, и што нисам послат у Москву. Они су у томе видели саботерски напад на мене ради поновног слања у затвор. У то време, другови у Хрватској нису имали поверења у ЦК и сматрали су да у њему седе провокатори, јер су многе провале долазиле изнутра. Због тога су и прекинули везу с ПБЦК и само због моје гаранције опет су везу успоставили. Почетком јануара (1935) отишао сам у СССР.”
Главне оптужбе на рачун Чижинског тек су следиле.
(Наставиће се)