Пише: Перо Симић
ИСТОГ дана када је агентима НКВД-а у Коминтерни осумњичио свог партијског шефа Милана Чижинског, Тито је резидентима Стаљинове тајне полиције испричао све што је знао и о свом старом партијском другу, члану најужег руководства КПЈ новинару Камилу Хорватину.
Титов поверљиви исказ о овом загребачком комунисти откуцан је на писаћој машини, на руском језику, а изнад њега је мастилом, такође на руском, исписана је назнака: ”Разговор Јакубовича и Шпинера с Титом - 4/ИИИ 35.” А ево шта је Тито овим "нквдовцима" рекао о овом свом пријатељу с којим је интензивно сарађивао од 1927, а наредне године је с њим провео две недеље у полицијском затвору у Загребу:
”ХАГЕН (право име Хорватин). Познајем га одавно, од 1922. године, према казивању других, а лично сам се упознао и радио с њим 1926. Интелектуалац. Раније је био национал-револуционар и 1912. године је због атентата на намесника Хрватске ухапшен и одлежао је две године. Кад сам се с њим упознао, био је члан хрватског Обкома (Обласног комитета КП) и редактор нашег партијског листа ”Борба”. Припадао је левој фракцији, у којој су били (Ђуро) Цвијић, Рајко Јовановић и други, када смо водили борбу против те фракције. С њим сам се сретао раније и зато и могу да га окарактеришем по том периоду. Нјегово опхођење са радницима раније није баш било добро; имао је неку интелектуалистичку црту, није имао понашање правог партијца и то је људе плашило. Лјуди нису могли да се изразе, јер је он на њих гледао с висине. Нјегово понашање се радницима није допадало.
МАДА је био у тој фракцији с (Ђуром) Цвијићем, који је са нама 1928. године био три недеље у полицији, увидео сам да он није тако јако залуђен за фракционаштвом као други. Био је веома опрезан и чак је на једном састанку (партијског) актива, где се водила дискусија о фракционашкој борби, признао извесне грешке, али не све. Тако жесток фракционаш, као што су били други, он није био. С њим сам се упознао када је био кооптиран у ЦК (КПЈ) уместо друга Сењка (Владимира Ћопића). Треба рећи да код њега има којекаквих интелектуалистичких остатака у опхођењу са радницима. Што се тиче конспирације, веома је опрезан, нема поверења у људе. Исувише је конспиративан, те то код њега чак прелази у страх. По мом убеђењу, он је направио велики корак напред у свом опхођењу с људима, мада и даље има код њега неких остатака опхођења с висине. У партији је од 1919. године.”
Непуне три године после Титовог ”разговора” са Јакубовичем и Шпинером, фебруара 1938, Камило Хорватин је ухапшен у Москви и убрзо осуђен на смрт.
Тог 4. марта 1935, осамдесетак дана пре него што ће агенти НКВД-а у Коминтерни одлучити да он ”заслужује (њихово) поверење”, Тито је изасланицима Стаљинове полиције у Коминтерни у поверењу говорио и о Владимиру Ћопићу и Ивану Гржетићу. Изнад првог документа, откуцаног на писаћој машини, на руском језику, мастилом је, такође на руском, уписана напомена: ”Разговор Јакубовича и Шпинера с Титом - 4/ИИИ - 1935.” А у том разговору Тито је о Владимиру Ћопићу Сењку рекао:
”СЕНЈКО - стари радник. О њему сам само слушао. Он је у нашој партији био веома популаран. Када је био осуђен на три године - побегао је и налази се овде. С њим сам почео да радим у августу 1934. године. Фракционаштва код њега није било - то је оно што се обично примећује код интелектуалаца. Он је комуниста који може да скупи људе око себе, има на њих утицаја, уме да их сакупи у колектив.”
У јесен 1938, док је Титу помагао да са руског на хрватски језик преведе ”Кратки курс историје СКП(б)”, Свесавезне комунистичке партије Стаљинових и Лењинових бољшевика”, Ћопић ће бити ухапшен у Москви. Пет месеци касније, марта 1939, Тито ће га избацити из КПЈ као ”елемента који је нашој партији и радничкој класи нанео големе штете”, а месец дана после тога, априла 1939, Ћопић ће у Москви на основу исфабрикованих доказа бити осуђен на смрт стрељањем.
Титово ”мишљење” о Ивану Гржетићу, који је у Коминтерни имао псеудоним Хелер, још је занимљивије. Понајвише због тога што показује да Тито марта 1935. није имао никаквих проблема да се сети неких детаља из приватног живота овог човека који су се десили петнаестак година раније, у Далмацији, у којој ревносни саговорник Јакубовича и Шпинера тада уопште није боравио.
ЕВО како је Тито агентима НКВД-а описао овог свог партијског друга:
”ХЕЛЕР (право име Гржетић). Радник - столар. Познавао сам га и раније и радио заједно са њим. У партији је од 1919. до 1920. године. У партији је раније добро радио; радио је у синдикатима, ћелијама итд. Лични живот је водио примеран, као радник развратан није био. Али је помало у партијском раду сада, а и раније био лењ (раније је то био више, сада мање). Сада ради у ЦК. Ја нисам радио са њим у ЦК, не знам какав је он сада. Али боравио је у Москви и мислим да се мало поправио. Учио је у Лењинској школи (у Москви) седам месеци. Радио је у руководству југословенских синдиката. Конспиратор је добар. У време озбиљних опасности увек је умео да их избегне.
У личном животу он помало воли жене, али је врло опрезан. Имао је једну епизоду са једном женом у Далмацији. На далматинској ривијери упознао се с једном странкињом. Казао је да је то урадио да би од ње добио неки документ. Он је стварно добио документ, али не знам због чега му је био потребан. Због тога је добио укор. Затим се у стану фотографисао са газдом стана симпатизером. Овај је имао свој фотоапарат и снимио га је. И због тога је добио укор. Раније, кад сам радио с њим били су такви услови, да није била потребна строга конспирација, а ово о чему сада причам односи се на каснији период.”
На левој маргини документа откуцаног на писаћој машини, на руском језику, мастилом је, на руском, написана ознака: ”Разговор с д(ругом) Брозом 4/ИИИ 35.”
Гржетићев тајни досије у Москви показује да је Тито агентима НКВД-а још једанпут скренуо пажњу на овог свог партијског друга. У недатираном документу ”Из стенограма, подаци које је о члановима ЦК и кандидатима за чланове ЦК (КПЈ) дао Валтер” Тито је о овом човеку, користећи његов други псеудоним, у поверењу рекао:
”ФЛАЈШЕР. Он је променио до неког степена свој карактер. Сада има нешто што има и Петровски (Камило Хорватин): не уме да привуче људе, не уме да се прилагоди масама.”
Недуго после ове Титове ”карактеристике” Гржетић је ухапшен и стрељан у Москви. Годину дана после његове ликвидације Тито ће у једном извештају достављеном НКВД-у посмртно оптужити Гржетића да је ”својим саботерским понашањем срамотио нашу партију” у Москви.
(Наставља се)