Пише: Перо Симић
ВЕЋ на првим страницама Титовог тајног московског досијеа, у који је овај истраживач јуна 1990. први у свету имао увид, уследило је велико изненађење. Аутентични архивски документ који се пред њим помолио показивао је да Тито на чело КПЈ, по свему судећи, није дошао политичким, већ обавештајним каналима!
Тај документ - један упитник кога је Тито 21. маја 1935. својеручно попунио у Москви - недвосмислено показује да је његов промотер у московској дирекцији Коминтерне био један високи функционер тајног крила Стаљиновог НКВД-а. Био је то Иван Караиванов, чије је кодирано име у НКВД-у било Шпинер. И за кога је и сâм Тито пред крај живота, на једном предавању у Кумровцу признао да је био "нквдовац” и да је "осим тога радио у апарату Коминтерне”.
ШЕСТ дана пошто је Тито одговорио на сва питања из упитника, овај "нквдовац" је својим потписом - а у то време то је значило и животом - гарантовао да будући југословенски вођа ”заслужује поверење” Стаљиновог режима. Својеручно, мастилом, на руском језику, написао је да је Тито ”доследан и предан делу пролетерске револуције” и да може бити "предавач Ш” на тзв. Међународној лењинској школи у Москви, на којој су политички индоктринирани најмилитантнији комунисти из разних крајева света. Шта је значила шифра ”предавач Ш” ни до данас није разјашњено, али оно што се сасвим поуздано зна је то да су совјетске тајне службе Тита тад прекрстиле у Фридриха Францовича Валтера и да је он наредних 12 година, све до 1947/1948. с Москвом комуницирао готово искључиво служећи се тим лажним именом.
Уз топлу препоруку овај "нквдовац" је уписао и све своје генералије, а на крају гаранција које је дао за Тита два пута се потписао. Прво: ”Потпис (читко): КараИванов”, друго: ”Потпис друга који препоручује: КараИванов”.
ОВИМ неочекиваним открићима листа изненађења, којима обилује овај документ, није ни приближно била исцрпљена. На питање о времену и месту рођења, Тито је уписао ”Хрватска (Југославија) 1893.”, а не 1892, како је до краја живота тврдио у самој Југославији. У рубрици "отац" написао је: "Франц", а по доласку на власт у Југославији говорио је да му се отац звао Фрањо. На питање који је род војске служио, коју је дужност у армији обављао и који чин имао другачијим рукописом уписано је: ”пешадијски подофицир”. Исто се десило и код одговора на питање ”чланство у партији”, јер рукопис речи ”члан КП Југосл(авије) од 1920. г.” није истоветан ономе којим су дати одговори готово на сва преостала питања!
НА осетљиво питање у којим установама и градовима је радио од Октобарске револуције (1917) до данас (1935), које је све дужности у тим установама обављао, од кад до кад је то чинио и због чега је прелазио на нове положаје - уследио је лапидаран одговор, исписан крупним словима: ”ДРУГ ВАЛТЕР - ЧЛАН ЦК КПЈ”! И ништа више.
А већ на први поглед, голим оком, било је видљиво да је тај одговор накнадно уписан. И да рукопис уопште није идентичан ономе којим су исписани одговори на претходних тридесетак питања!
Поврх свега, Тито се на крају упитника заклео да ”неће ниједну тајну нигде и нипошто одавати” и да су сви подаци које је о себи дао апсолутно тачни!
ОДМАХ се поставило логично питање: да ли је Тито поверење НКВД-а као ударне песнице Стаљинове диктатуре могао да заслужи само за шест дана? Од 21. маја, када је попунио овај упитник, до 27. маја, када га је Коминтерни, НКВД-у и другим службама совјетског система препоручио "нквдовац" Иван Караиванов?
Дилему су веома брзо разрешиле наредне странице Титовог и тајних досијеа других југословенских комуниста, који се чувају у Централном партијском архиву ЦККПСС у Москви. Ти документи непобитно показују да је Титова сарадња са НКВД-ом почела најкасније 4. марта 1935, када је он совјетским обавештајцима у Коминтерни у највећој дискрецији саопштио све што је знао најмање о шесторици водећих југословенских комуниста.
Почасно место међу њима заузима тадашњи шеф ЦККПЈ Јосип Чижински, кога су његови партијски другови звали илегалним именом Милан Горкић, а у Коминтерни је носио псеудоним Сомер.
”Карактеристика”, коју је Тито агентима НКВД-а предао о свом партијском шефу, откуцана је на писаћој машини, на руском језику. У њеном левом горњем углу Јакубович или Шпинер, или неко од њихових сарадника, исписао је мастилом, такође на руском, напомену: ”Разговор са др(угом) Брозом - 4/ИИИ 1935.” Овај документ од речи до речи гласи:
”СОМЕР (Горкић) - од 1918. године у Комсомолу (мисли на организацију младих комуниста у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, која тад формално није ни постојала). Знам само да је Сомер био раније интелектуалац; радио сам с њим од августа 1934. године па до сада. Раније га нисам познавао, али га ви добро знате. Када сам се с њим упознао, тада сам био кооптиран у ЦК, на конференцији. На мене је он оставио веома добар утисак. Он је теоретски веома напредан. Видео сам како он ради и мислим да је веома способан човек. Што се тиче његових личних карактеристика, опхођења с људима итд., моји су утисци веома добри, он уме да се опходи с људима. Он има само један недостатак: све држи у својим рукама - на једној сам седници ЦК говорио о томе. Тешко је рећи из којих разлога тако ради. Могуће је да нема довољно поверења у политичке способности другова. У његовом личном животу ништа лоше нисам приметио. Живи врло скромно, не трчи за женама, породицу нема. Али, постоји једна његова познаница, не знам где, мислим у Чешкој, код које он одлази када има могућност да отпутује, за време одмора. Он из Беча одлази у Чешку на два-три дана. То бива ретко. На пример, за пола године скоро није добио одмор. То бива два-три пута годишње, не чешће, и свега неколико дана, не више. Такав одмор даје се за обнављање снаге. Он добро ради са кадровима. Уме да одабере људе, то сам видео по себи. Када сам долазио, веома је озбиљно испитивао и видео сам да зна да одабере кадрове. Што се тиче конспирације, такође је веома опрезан.
ШТА сам још приметио у вези са њим? Он се понаша с људима као да у њих има поверења и ако је човек разговорљив, онда може да стекне његово поверење, а напротив, с таквим људима треба бити опрезан, треба их више проверавати. О њему више ништа не знам.”
Тридесетак месеци касније Чижински је изненада ухапшен у Москви и на монтираном судском процесу 1. новембра 1937. осуђен на смрт стрељањем и одмах ликвидиран.
(Наставиће се)

НАРУДЖБЕНИЦА
КНЈИГУ Пере Симића "Светац и магле", на основу које је направљен овај фељтон, можете наручити на телефоне ЈП "Службени лист" - 011/30-60-536, 30-60-310 и 30-60-319.