Пише: Перо Симић
СВЕ је почело у пролеће 1990, када је писац ових редова први пут боравио у Москви.
Гост је својим домаћинима у листу ”Вечерња Москва” изразио жељу да посети Централни партијски архив Института марксизма - лењинизма у Москви, у коме се чува и архива Коминтерне, која је Тита почетком Другог светског рата и довела на чело КПЈ.
Уз усмену жељу приложио је и писмо мр Милована Босића, директора Архива Централног комитета тада практично већ распуштеног СКЈ, којим се руководство Централног партијског архива у Москви моли да изађе у сусрет ”познатом југословенском новинару и публицисти”.
Лјубазне московске колеге чиниле су све што је било у њиховој моћи, потежући и неке своје везе у државном и партијском врху совјетске престонице, али врата архива у коме се више од пола века чувају неке од највећих тајни из Титовог живота остала су чврсто затворена. Уместо уласка у масивну квадратну петоспратницу Централног партијског архива у Пушкинској улици, у центру Москве, госту из Београда је понуђено да научним сарадницима ИМЕЛ-а, Института марксизма - лењинизма при Централном комитету КПСС, у улици Вилхелма Пика, одржи предавање о политичким приликама у ускомешаној Југославији. Предлог је одмах прихваћен, а академски мир нарушила је процена предавача из Београда да су изузетно мале шансе не само да се спречи распад Југославије, већ и да се избегне све изгледнији грађански рат у њој.
МЕЂУ слушаоцима се најпре осетила неверица, а потом и учтиво неслагање. Једнима се чинило да је говорник претерани песимиста, а другима да је ситуација у СССР-у потенцијално опаснија од оне у Југославији. У часу кад су ови потоњи као пример навели тада актуелне тензије у балтичким републикама, гост је покушао да се одбрани од замерки које су му упућене
- балтичке републике су пераја на киту, а код нас проблем није са перајима, већ се отвара сукоб Срба и Хрвата, који Југославија објективно не може преживети.
Критичари су мало попустили, да би домаћини на крају са својим београдским саговорником поделили крајњу забринутост за судбину Титове Југославије, која је више од три деценије била узор већини совјетских дисидената.
Чим је овај необични скуп завршен, аутору ове приче је сарадница ”Вечерње Москве” преводилац Татјана Онучина дискретно рекла:
- Чека вас начелник Одељења за Источну Европу ИМЕЛ-а, наш познати историчар Фридрих Фирсов.
ПИСАЦ овог текста је изненадни дијалог са овом крупном фигуром совјетске историографије искористио да свом саговорнику постави питање о томе како он процењује улогу Коминтерне и механизме преко којих је она управљала делатношћу свих њених секција широм света. Фирсов као да је једва дочекао ово питање:
- Коминтерна није била никаква међународна организација! Била је то проста трансмисија Стаљиновог режима, тачније речено, испостава одељења за међународну сарадњу Це-Ка-Ка-Пе Совјетског Савеза.
Образложење је било крајње убедљиво, али и неочекивано кад се има у виду да га изговара високи функционер у научном апарату совјетске Ка-Пе:
- Стаљинов режим је према свом нахођењу бирао и постављао шефове и централне комитете свих комунистичких партија у свету, плаћао све њихове главне функционере и финансирао целокупну њихову активност.
Претпостављајући да би га то могло интересовати, гост је домаћину изнео мишљење да се 1948. није радило о некаквом великом концепцијском разлазу, већ да се основа тога сукоба сводила на то да ли ће бар у Југославији, ако не и шире, мали Стаљин заменити великог Стаљина. И да то потврђује факат да се Тито тад стаљинистички обрачунао са својим стварним и набеђеним супарницима, и да је због тога, исто као и Стаљин, формирао неколико логора широм Југославије. Учтиви Фирсов то није коментарисао, али је било видљиво да је ово објашњење примио са одобравањем.
ЧЕТИРИ-ПЕТ дана после овог разговора, главни и одговорни уредник ”Вечерње Москве” Александар Лисин је аутору ове приче, на испраћају из совјетске престонице, саопштио радосну вест:
- Има великих шанси да ти одобре истраживање архивске грађе југословенске секције Коминтерне! Кад дођеш у Београд што пре пошаљи Централном партијском архиву све потребне папире и зелено светло би брзо могло бити упаљено!
Тако је било!
Знајући да сви велики светски архиви, због површности која их прати, зазиру од новинара, потписник се Ивану Герасимовичу Китаеву, директору Централног партијског архива ИМЕЛ-а, односно ЦККПСС, обратио само као спољни сарадник једног београдског историјског института, а не и као новинар ”Новости”. Од Москве је тражио да му дозволи бар увид, ако не и фотокопирање оних докумената о којима се у Београду деценијама шушкало - тзв. карактеристика које је Тито својевремено у престоници СССР-а давао о многим својим партијским друговима и пријатељима, конкурентима за партијски престо, који су неколико година касније, готово сви до једнога, ликвидирани у ”првој земљи социјализма”.
АУТОР је већ одавно слутио да се иза тог нешто крупно ваља, јер је непобитно дошао до закључка да је Тито за тридесетак година, колико је водио југословенске комунисте, изнео најмање 16 различитих верзија о томе кад и како га је Коминтерна довела на чело КПЈ! И баш тих дана у Београду објавио књигу ”Када Тито, како Тито, зашто Тито”.
Већ за петнаестак дана од слања новог писменог захтева у Москву, из престонице СССР-а стигао је позитиван сигнал. То је био веома добар знак, јер је то за архивске стандарде представљало изузетну брзину.
Био је то добар знак, али писац овог текста ни слутио није да се упустио у авантуру која ће трајати готово пуних 15 година. А још мање је слутио да ће га у Москви сачекати и једно пријатно изненађење: упитници готово свих фасцикли архивских докумената који ће му бити стављени на располагање - у које су истраживачи уписивали своје генералије - били су празни. А то је значило да их ниједан истраживач пре њега није имао у рукама!
Прелиминарне резултате тих истраживања аутор је протеклих година редовно предочавао читаоцима "Новости", а коначни резултати тих дугогодишњих истраживања сада се први пут интегрално стављају на увид јавности.
(Наставиће се)