Пише: Перо СИМИЋ

МА шта ко о њему мислио, игнорисао га или презирао, с разлогом или без њега обожавао га или га у звезде ковао, Тито остаје један од феномена 20. века. Можда чак и један од највећих.


Званично, једва је завршио нижу сељачку и два разреда шегртске школе, а деценијама је готово с целим светом говорио на пер ту. Формално, био је бравар по занимању, а његови савременици га памте као великог господина префињених манира: велемајстор у мачевању, солидан пијаниста, изузетан дресер и јахач коња. На рукама је увек носио свилене рукавице, а његову леву руку још од 1938, када је КПЈ имала само око 2.000 сиромашних чланова, красио је скупоцени брилијантски прстен!


Солидно је говорио и писао немачки и руски, делимично и есперанто, киргијски и енглески језик, а водећи језик земље којом је доживотно владао никад није честито научио!
Систематском медијском кампањом, којом се током Другог светског рата бавио преко совјетске радио станице ”Слободна Југославија”, створио је мит како је током тог рата у Србији имао десетине хиљада ”наоружаних бораца”, а тек после његове смрти објављено је да је целокупна Титова војска у целој централној Србији у лето 1942. бројала 752 припадника, а да их је годину дана касније било само 825! И да његова партија у септембру 1944, непосредно пред Стаљинову инвазију на Србију, уопште није имала своје партијске организације у ”Краљеву, Поморављу, Крагујевцу, Чачку, Ужицу, Шапцу, па и Пожаревцу и делу зајечарског и ваљевског краја”, а у Београду јој, како је Тита извештавао лидер српских комуниста др Благоје Нешковић, ”ништа није остало”!


У СВЕТ високо политике ушао је као један од највернијих обожавалаца Јосифа Висарионовича Стаљина; годинама је словио за његовог најлојалнијег следбеника, а преко ноћи је, 1948, постао највећи дисидент! И од Запада због подривања Кремља, извукао више долара од било којег комунистичког отпадника у свету.
Срце Запада је толико освојио да је Черчилов син Рандолф 1949. због Тита ушао у прави вербални рат са московском ”Литературном газетом”, која је тврдила да је југословенски вођа ”мали кепец”. Доказујући да је он ипак један сантиметар виши од свог идеолошког оца, Черчил јуниор преко лондонског ”Дејли телеграфа” није порицао да је ”Стаљин велики див”, али је ватрено бранио тезу да је ”Тито врло велики кепец”.

Без обзира на то што се у Првом светском рату тако страсно борио против Србије и због тога добио аустријски орден за храброст, без обзира на то што је у Другом светском рату вештим манипулацијама поништио (пре)скупо плаћену победу Србије у Првом светском рату, најзад, без обзира на то што уопште није био Србин - многи Срби у Србији Тита и данас сматрају највећом личношћу целокупне српске историје, већом и од Светог Саве и Стефана Немање, цара Душана и краља Милутина, Карађорђа и Милоша, Вука и Доситеја, Тесле и Андрића!
Више од 30 година његови поданици су један фиктивни датум, 25. мај, који, вероватно, нема никакве везе са његовим рођењем, славили као његов прави рођендан, а ни слутили нису да Тито има десет датума рођења.
Листа факата и фикција које су га пратиле целог живота није овим ни приближно исцрпљена. Напротив, све што је речено у увертири ове приче чини само врх леденог брега неспојивих контраста које је он спајао у својој личности.
На врхунцу његове моћи Тита су његови сарадници прогласили једним од највећих државника 20. столећа, његову земљу најстабилнијом, њен режим најнапреднијим, али већ за његовог живота се видело да испод те позлате, као и код свих доживотних владара, вири хипокризија. Тако ће Титова десна рука, Едвард Кардељ, творац свих системских закона и сва три устава комунистичке Југославије, средином седамдесетих година америчком физичару српског порекла Богдану Маглићу у Вашингтону у поверењу рећи: ”Ви не знате колико је наш систем страшно погрешан! Ништа се практично не може учинити! Никакве промене (набоље) нису уопште реалне!”


МИЛИОНИ Југословена то, наравно, нису знали, а и да им је ту Кардељеву причу неко неким случајем саопштио, они у њу, опчињени Титом, никад не би поверовали. У просперитетну будућност Југославије и у њену неуништивост, о чему им је Тито говорио целог живота, веровало се у сваком кутку ове земље.
Тек кад је његов животни пут маја 1980. коначно завршен, Титов најпознатији биограф, академик Владимир Дедијер, скупио је храбрости да каже:
- Све док се не отворе московски архиви, историја неће моћи да дâ свој суд о Титу.
У годинама које су следиле ни Титови наследници, ни његови потомци ни по коју цену нису желели да свог контроверзног вођу препусте суду историје. Нису дозвољавали чак ни да она суди и пресуђује о оном периоду његовог живота о коме се практично ништа није знало: о Титовој улози у стаљинистичким погромима у СССР-у, уочи Другог светског рата, када су широм ”прве земље социјализма” побијене стотине водећих југословенских комуниста управо када се он свим силама борио да дође на чело КПЈ. А ништа фактички нису знали ни о томе када га је и под којим околностима московска Коминтерна стварно именовала за лидера своје југословенске филијале, односно КПЈ.
Готово сви његови наследници упорно су се понашали као да Тито уопште није окончао свој животни пут, већ да је само отишао на нешто дужи службени пут! Зато је он готово целу деценију, практично све до распада Југославије, и даље називан њеним председником, шефом њене владајуће партије, врховним командантом њене армије!
И милиони обичних Југословена су у то време искрено мислили да за историју у Титовом случају и нема неког нарочитог посла. Евентуално само толико да измери и верификује Титову величину и потврди његову безгрешност.
Дедијер је преосталих десетак година живота искористио да дође до тајних фондова московске централе Коминтерне. Нажалост, и он и десетине других историчара остајали су кратких рукава.
Пандорина кутија најмистериознијег периода Титовог живота је и у годинама Горбачовљеве "перестројке" у Москви била херметички затворена.
(Наставља се)
..............................