Пише: Властимир ПОПОВИЋ
КУЛТ жртве свих ових година упорно је грађен само за један, и то урбани део Сарајева под муслиманском контролом, а муслимани су у још жешћим медијским кампањама, проглашавани за највеће, ако не и једине страдалнике рата у овом граду. Одмах се мора рећи да је главни град бивше БиХ имао десет општина и 340 насеља, од чега чисто муслиманских 59 и чисто српских 105. Остало су била мешовита насеља.
Линије раздвајања су се у добром делу држале етничких граница. Око 85 одсто територије коју су у Сарајеву држали Срби, традиционално је и припадало српском становништву. Другачије речено, Срби су углавном бранили своју територију.
Ове податке нам наводи Миливоје Иванишевић, директор Центра за истраживање злочина над српским народом и аутор књиге „Злочини над Србима БХ 1992-1995“, чије изводе, такође користимо у овом фељтону.
- Алија Изетбеговоћ је желео рат и то је јавно изјављивао - говори Миливоје Иванишевић. - Уопште није спорно да је Сарајево видео као главни град будуће исламске државе. Аутор „Исламске декларације“ јасно је ставио до знања да не може бити мирења између ислама и других вера. Да је желео да заштити цивилно становништво, прогласио би Сарајево за отворен, небрањени град и тада би се сваки напад Срба, према међународним конвенцијама, сматрао агресијом.
У рату су муслимани, према изјави самог Изетбеговића, добили помоћ у оружју вредну више од 10 милијарди марака. Зашто није дозвољаван излазак Срба из дела Сарајева под муслиманском контролом, као што је српска страна допуштала муслиманима да иду куда хоће? Хумани поступак Срба је у муслиманској пропаганди означен као „етничко чишћење“. Истовремено су муслимани, заточивши Србе, да иронија буде потпуна, доказивали „мултиетничност“ града. Али, где су, онда, Јевреји?
У ДРУГОМ светском рату, у Сарајеву су Немци и усташе, регрутоване искључиво од муслиманског и хрватског становништва, убили око 9.000 Јевреја. Чим је у свету призната нова муслиманско-хрватска држава 6. априла 1992. године - сви Јевреји су одмах напустили Сарајево. У бекству им је помогла међународна заједница и (само) на тај начин исказала неповерење према муджахединској политици Алије Изетбеговића.
- Србима, нажалост, нико није хтео да помогне и остали су да трпе најгора малтретирања и понижавања, постану прави робови, виђени за све најпрљавије и најопасније послове - наставља Иванишевић. - Није помогао ни „Апел мирољубивој светској јавности за спас заточених Срба у Сарајеву“, грађана општина Рајловац, Вогошћа, Центар Сарајево, Ново Сарајево, Илиджа и Илијаш, упућен 13. јула 1992. године. Одзива на апел није било, али је уследила медијска хајка на Србе због патњи сарајевских муслимана - наставља Иванишевић.
Колика је била наивност Срба (необавештеност, глупост), најбоље доказује Конгрес српских интелектулаца одржан у Сарајеву 29. марта, значи неколико дана пре проглашења самосталне БиХ. На Конгресу, наиме, није било ни речи о физичкој заштити и одбрани Срба. А, тада су, такозвана, Патриотска лига, територијалци и паравојне „зелене беретке“ већ имали 40.000 наоружаних људи. Учесници Конгреса су једва извукли живе главе.
Када је рат почео, Срби у БиХ уопште нису имали оружане снаге. Руководство Српске демократске странке није очекивало ратне сукобе. Резолуцијом Савета безбедности, одмах после проглашења нове државне творевине, наложено је ЈНА да се повуче из БиХ. У априлу је проглашена и Савезна Република Југославија, тако да је ЈНА постала - ничија војска.
ВОЈНИ потенцијали муслимана су све време рата надмашивали српске. Први корпус Армије БиХ просечно је бројао око 78.000 војника. Према муслиманским изворима, на сарајевском ратишту је било ангажовано око 35.000 војника. На српској страни се налазио Сарајевско-романијски корпус који је имао од 16.000 до 18.000 војника, али је велики број био ангажован у одбрани сопственог залеђа од муслиманско-хрватских снага које су дејствовале из Горажда, Коњица, Тузле и других места.
Када је реч о артиљерији, Срби су могли да дејствују са само једне доминантне тачке - планине Требевић - по старом делу града. Муслимани су имали боље и бројније ватрене положаје за паљбу по српским деловима Сарајева. Тако су скоро све време рата са Игмана гађали Илиджу, Блажуј и Хаджиће. Са брда Жуч су тукли Рајловац и Вогошћу, а са Мојмила Лукавицу. Српски део Грбавице контролисали су и гађали са солитера.
Култ жртве који је стваран за муслимански део града имао је, поред осталог, за циљ да се прикрије и стварни однос снага и стварни однос страдања од граната. А, да би прикрили сопствена дејства, жртве које су наносили српском становништву Сарајева и утицали на поједине међународне одлуке, често су прибегавали и самогранатирању и жртвовању становништва из муслиманског дела Сарајева.

УНИШТЕНА СЕЛА
МНОГА од српских насеља Сарајева су у многобројним муслиманским нападима уништена и етнички очишћена. Највише су страдали Граховиште и српски део села Хотоњ у општини Вогошћа, Касатићи у општини Хаджићи, Требачај, Миље, Ледићи, Лисовићи, Горња Пријасница и Кијево у општини Трново, Чемерно, Кртине и Млини у општини Илијаш, Подграб у општини Пале.
Исту судбину су доживела и многа урбана градска насеља: Пофалићи, Храсно брдо, Велишићи, Игман, Храсница, Бјелаве, Чакле или Бабин дол, Алипашино поље, општински центри Хаджићи, Пале, Трново, Илиджа.

У ПИСАНЈУ овог фељтона коришћени су, између осталог, документи и сведочења објављени у књизи "Страдања Срба у Сарајеву", подаци Центра за истраживање злочина над српским народом, наводи из књиге Миливоја Иванишевића "Злочини над Србима у БиХ" и изјаве прикупљене у обавештајним службама Војске Републике Српске.

(Наставиће се)