Приликом упада у рудничку тврђаву, Танаско који смело упаде међу изненађене Турке са Карађорђем и Станојем Главашом, обори једног Турчина кубуром, а другог који упери пушку на Станоја Главаша удари сабљом преко рамена, а затим га другим замахом дотуче.

Било је то његово прво ватрено крштење, а његову храброст и умешност запази и Карађорђе, који га после борбе похвали пред добровољцима.

После Рудника, српски добровољци се сјурише у Чачак, где такође изненадише Турке и уз помоћ аустријске војске и српских добровољаца које је предводио Алекса Ненадовић, који пристигоше преко Маљена, заузеше град и у њему запленише доста оружја, војне опреме и коња. Од својих добровољаца и заплењених коња, Карађорђе образова већу коњичку јединицу коју поче обучавати за даље борбе према Ужичкој Пожеги и Ужицама.

Карађорђе убрзо поред Станоја Главаша заволе и Танаска Рајића који се истаче и у борби за ослобођење Чачка. Нјих двојица су га стално пратили и били велики ослонац у даљим борбама српских добровољаца, за Карановац, Пожегу и Ужице.

ТУРЦИМА тада пристиже велика помоћ из Румелије и Босне, па су се српски добровољци и аустријска војска под њиховим притиском морали повући на север.

Дошавши до Рудника, Радич Петровић опет овде успостави своју базу за српске добровољце, одакле су поједине јединице вршиле испаде према турским територијама. Одавде су се Карађорђе, Станоје Главаш и Танаско Рајић посебно истакли у сузбијању велике турске војске која је од Ужица ишла према Пожеги, са намером да после потискивања српских добровољаца крене ка Београду. Војску је предводио чувени турски јунак, мегданджија и војсковођа Ломигора, који је увек у наступању ишао на челу своје војске.

Карађорђе обавестивши се о кретању Турака и понашању Ломигоре је поставио Турцима заседу у теснацу поред Моравице. Повео је сасобом Станоја Главаша, Танаска Рајића и још неколико итакнутијих добровољаца. Пустили су их веома близу, а онда осули ватру на Ломигору и његову пратњу и побили их. Видевши да им је вођа погинуо, Турци се поплаше, нагрну назад и врате се у Ужице.

Притиснут са лесковачким и новопазарским Турцима који су надирали уз Деспотовицу, Радич Петровић се са српским добровољцима мораде повлачити преко Јасенице ка Дунаву.

Убрзо дође до закључења Свиштевског мира између Аустрије и Турске, па се по том уговору аустријска војска и српски добровољци повукоше преко Саве и Дунава.

СТАНОЈЕ, његов друг из Глибовца Дели Марко, Танаско и Милован Ђурић из Страгара остадоше у Банату до турске амнестије, а онда кришом са оружјем пређоше Дунав у близини Гроцке, одакле идући крадимице стигоше својим кућама.

Пресрећни што су се вратили својим кућама здрави и читави, Танаско и Милован приредише част код својих кућа на коју позваше своју родбину, кумове и пријатеље, а у селу отпочеше приче о њиховим подвизима у борбама са Турцима.

Мада су Турци објавили амнестију за све Србе који су се "огрешили" у овом рату, они су попреко гледали на све српске добровољце и тражили начине да им се некако освете. Отуда су Танаско и Милован добро прикрили оружје које су донели из добровољаца, зазирали од Турака и избегавали са њима сусрете.

Танаско и Милован Ђурић се и даље нису раздвајали, узајамно су се потпомагали у пољопривредним радовима, заједно одлазили у лов, риболов, сеоска славља, па на крају када је изгледало да се све смирило и Турци заборавили на српско учешће у задњем аустријско-турском рату, почеше да одлазе пазарним данима и на Рудник, као и Тополу, где посетише Карађорђа, који их необично лепо прими, погости их и показа им своје имање и стоку.

(Наставиће се)