ЂУРИЋ Лјубодраг (1917-1988) - Ужице, Србија; учитељ. Члан КПЈ (1941). Командант 2. пролетерске бригаде и дивизије (1942/43); заменик команданта (Коча Поповић) Главног штаба Србије (1944). Први командант ослобођеног Београда (1944/45); шеф кабинета маршала Тита.

Породица Ђурић, сви у партизанима од 1941; поред најмлађег бра­та Желимира (22; секретар Окружног комитета КПЈ за Ужи­це; на­родни херој) - погинуо бранећи одступницу Титу и Врховном шта­­бу према Златибору после слома Ужичке републике (новембар-децембар 1941) - страдао и отац Новица (1943, Сутјеска).

Набрајајући своје многобројне функције, Ђурић каже:

- Поред свега овога, био сам, повремено, члан партијских комисија, које су разматрале грешке виших партијских кадрова, старао се о личном обезбеђењу друга Тита, са њим ручавао и вечеравао, гледао филмове, играо тенис, билијар, куглао се, ишао у лов.
Ђурићева прва жена Загорка (син Владимир) - кад је прочитала у београдској квислиншкој штампи да је њен муж убијен (1943) - преудала се (1944); Ђурић се други пут 1946. оженио „другарицом С.“ (била је члан Градског комитета КПЈ за Београд /син Желимир, ћерка Милена/).
У јеку Информбироа (1949), прво је ухапшен брат Ђурићеве „другарице С.“, а затим и њени сестра и зет (после, њих двоје пуштени). О томе, Ђурића су обавестили Ранковић и Тито. Тада му је Тито и рекао:
„Ђурић, бирај Партију и мене, или твоју жену С. Другог решења нема!“

ЂУРИЋ: Формалности око развода брака извршили су другови из Управе државне безбедности.
У поглављу „Удба и Партија ме жене“, Ђурић описује свој трећи брак склопљен 1951. с „другарицом М. П.“ (борац 2. пролетерске бригаде; секретар Среског комитета Партије; полазница Партијске школе). Венчани кум: Светислав Стефановић Ћећа.

ЂУРИЋ: У својој здравици, Ћећа ме је мало наљутио, кад је рекао да М. сматрају својом сарадницом, те да јој он у име Удбе дарује прстен од платине и злата.
Депресивно, самоизоловано понашање „другарице М. П.“ на дочеку Нове 1952. код Тита изазвало је Ђиласа да упита Ранковића, ко је Ђурића „оженио лудом женом?!“.
Нешто касније, „другарица М. П.“ открила је Ђурићу да „од лета 1944. године, она живи са Петром Стамболићем - све до ових дана“. Сутрадан је исто поновила и „другу Марку“ (Ранковић). Бесан, Тито је одредио партијску комисију: Ранковић, Крцун Пенезић, и професионални дамоклов мач Партије, Спасенија - Цана Бабовић. П. Стамболић је признао „све“. За развод брака опет су се побринули „другови из Удбе". Проблем „зачетог детета“ - „пошто је комисија била у недоумици чије је дете“ - решен је препоруком „да абортира у Удбиној амбуланти, што је она прихватила“.
Казнено, Пенезић и „другарица Цана“ сматрали су „да Петра Стамболића треба лишити свих партијских и државних функција и искључити из Партије!“. Прихваћена је Титова порука за „неку блажу партијску казну“ - коју је пренео Ранковић - у изреци мотивисана „недавним смењивањем Благоја Нешковића“. А кад се „ситуација у Србији смири, Петар Стамболић ће бити неосетно уклоњен из политичког живота“.
Тако су и Ђурићу саопштили „Тито и Марко“, уз самокритичку опаску да „им је и овај догађај показао да постоје многобројне слабости и у Удби и, нажалост, у Партији“.
На Титово инсистирање, крајем априла 1952, Ђурић је изабран и за првог председника Удружења резервних официра Југославије.
ЂУРИЋ: Титов однос према мени попримао је вид очинског старања.
Четвртог дана 6. конгреса КПЈ/СКЈ (новембар 1952, Загреб), иступио је и делегат Лјубодраг Ђурић... Посветио се теми „ерозије моралних принципа“. Из конгресне дворане, први је узвикнуо Мијалко Тодоровић (осуђени „либерал“, 1972):
„Лаже!...“
Ђурић је наставио:
„Чинови, положаји, виле и аутомобили, покварили су те другарске односе!“
Аплаудирала је друга, задња половина дворане.
После неуспелих прилазака говорници Алеша Беблера и Рата Дугоњића, устао је босански делегат Хајро Капетановић (уклоњени „либерал“, 1973):
„Овај и даље лаже! Скидајте га са говорнице.“

ЂУРИЋ: Тада сам претрпео шок, и узвикнуо:
"Ко лаже?!"
...Па угледавши Петра Стамболића у председништву Конгреса, рекао сам показујући руком на њега:
"Овај ми је преотео жену!“
Секси конгрес! (јавили су западни дописници).
Ђурић је на лицу места ухапшен (43 дана у затвору; последњи становник београдске Главњаче; срушена).
О Ђурићевој лабудовој песми, конгресно и Тито:
"Ја сам дубоко увјерен да иза овог луђака стоји непријатељска рука..."
Ђурић је искључен из СКЈ, и две године „интерниран“ изван Београда. У међувремену - посредовањем жене Османа Карабеговића, Лјубице - Ђурић се оженио Хајром Шећибовић (одмах „отпуштена из државне службе и искључена из СКЈ“; ћерка Гордана).
Свих година дискриминације, Ђурић педантно честита рођен­дане Титу (узвраћа захвалницом), а Тито Ђурићу нове године.
У Ђурићевој болести (1955), „дође у стан један друг из Марша­лата, те предаде коверат са новцем мојој супрузи Хајри, са напоменом да он то доноси по налогу другарице Јованке и председника Тита“.
На молбу да му лично уручи први примерак књиге свог "Ратног дневника", после 14 година Тито је примио Ђурића (24. новембар 1966). Још код врата, признање Титово:
"Слушај, Ђурић... никад се нисам преварио о теби, и, знао сам, да ћеш се држати тако како си се држао..."
И джелатова песма!
Кад му је показивао „како ме је Марко прислушкивао“, Ђурић је подсетио Тита да је то "озвучење извршено још док сам ја био код њега...“ Ту је сусрет мало спласнуо, али Тито је променио тему:
„Е... Ђурић!... И ово ти требам рећи: Знаш ли ти... да је био предлог да те ликвидирају у затвору! Ја сам те спасао! Ја то нисам дозволио.“
У поенти, Тито још солидарније:
„Добро је, Ђурић, кад смо ја и ти живи и здрави!...“
     Нарочито Ђурић.
„Била је недеља, 10. јул 1988, Лјубодраг Ђурић је, у свом стану у београдској Баба-Вишњиној улици, на комаду хартије, записао стихове легендарне партизанске песме:
Партизан сам, тим се дичим,/ то не може бити свак,/
умријети за слободу,/ може само див јунак.
Сат касније, а било је тачно 20 часова и 45 минута, Лјубодраг Ђурић је пуцао у себе.
Смрт фашизму - слобода народу!

РАСПРОДАТ ТИРАЖ
КНЈИГА Боре Кривокапића "Бес/коначни Тито (и Крлежине 'масне лажи')", коју су објавиле "Новости" у тиражу од 20.000 примерака, распродата је за само пет дана. Због огромног интересовања читалаца биће доштампано још 10.000 примерака. Из ове књиге преносимо шире изводе.
(Наставиће се)