ДВА железничка вагона на Оштрељу (западна Босна), крајем 1942… И Даворјанка Пауновић (Зденка Хорват), Титова млада и прелепа секретарица. Многи тврде, и жена коју је Тито највише волео. (Ако не, и људско биће које је Тито једино волео.) Београдска студенткиња из Пожаревца, по мајци рођака Мирјане Марковић (жене Слободана Милошевића)… Или како је фамозну Зденку, партизански, видела књижевница Јара Рибникар:
“Имала је чист тен боје слоноваче, дугачке, црне бадемасте очи, уста савршеног облика, косу црну… Осмех јој је био чаробан… Али имала је у очима понекад веома опасан сјај…“
На свој начин и Ђилас:
“Била је упадљиво лепа - чак је и грозничава узнемиреност израза и кретњи истицала њену лепоту. Витка, складних удова и облика, маслинастог тена, крупних зуба и крупних очију, које су засипале тамом и неким чудним, зеленкастим севовима…“
И севало је.
Јара Рибникар описује сцену у Дрвару (1944), кад Тито у свађи, „строго, хладно“ закључује да Даворјанки треба „метак у чело“!
…Свакако (рекли би, по београдски).
Дедијер издваја интервенцију старог комунисте Маријана Стилиновића (јул 1942), због Даворјанкиног понашања… И како Тито, „скоро покајнички“:
“Шта ћу, драги мој Маријане, ја без ње не могу!“
После смрти Даворјанке Пауновић (Зденке; 1. маја 1946), Тито је у Белом двору приватно остао сâм... Ђилас наводи да је „Зденка... по својој жељи, сахрањена... у врту Белог двора - да буде уз Тита“. И главни Титови секретари - тада неожењени - Лјубодраг Ђурић и Митар Бакић.
Не задуго.
Убрзо је примећено Титово интересовање за „блиставу лепоту“ (Ђилас) Зинке Кунц, оперске звезде њујоршког "Метрополитена". Али Кунцова се управо удала по други пут, за лепог - и кад сам га упознао, 1978. - генерала Лјубу Илића, хероја и шпанског грађанског рата и француског покрета отпора... Незгодно.
Ђурић оцртава и поједине женске аспирације према Титу... Посредством Стеве Крајачића, сликарка Цата Дујшин - удовица незаборавног загребачког позоришног првака Дубравка Дујшина - „пробила“ се да изради Титов портрет. Нјено „сувише слободно понашање према Титу“ забринуло је женерозног Ђурића. Али га је Тито, „смешећи се загонетно“, концилијантно умирио, „да ја ништа не бринем, да и он нешто види...“ Да ли компромисно, ускоро се госпођа Дујшин удала за „старог др Ивана Рибара“.
О Титовој усамљености говоркало се, неформално (Ђилас, Ранковић...), и у пределима Политбироа... Сећам се разговора с Ђиласом - седамдесетих, у стану адвоката Јована Баровића - и, међу њима, кристалисане замисли:
„Титову кућу радно попунити младим и лепим партизанкама, и пустити да природа учини своје!“
Непосредни Ђурић:
„Кад се после Даворјанкине смрти Тито, дефинитивно, преселио у Румунску 15 (касније Ужичка), тамо је затечена другарица Јованка Будисављевић, као домаћица те виле, са још неколико другарица које су одржавале ову зграду.“
Славље у Белом двору - за дочек Нове 1946. - загорчила је „реакција“ која је „дигла главу“, и убацила летак:
„Неко му је послао анонимно писмо с пакосном примедбом да се лепо осећа у туђој кући. ...После тога писма Тито је одлучио да више не станује у Белом двору...“
Тако је на југословенску, „свих наших народа и народности“ сцену (а и светску), ступила личка партизанка - сви се слажу: и лепотица - Јованка Будисављевић. Нјој је било 22 године (1924), Титу - 54 (1892). Разлика импозантна (32). Ћерка (а при ромској продукцији и - унука). И Ђилас:
„Дотада, до Тита, Јованка није имала љубавника.“
Откуд и како би то Ђилас могао знати, ако није:
„У шали, и ја сам неком приликом задиркивао Ранковића... да су његови удбовци удесили да се Јованка нађе уз Тита. Он је то порицао, с враголастом неупорношћу.“
Ђилас процењује да се „блискост између Тита и Јованке успо­ставила, највероватније, већ 1946. године“.
Коча Поповић је одмах уочио, релаксирано:
„Па, зашто да не“, рекао је Ђиласу“, „то је сасвим природно...“
Природне су, а и натприродне, и „заједљивости и завидљивости“, напосе дворске... Дотле, да Титову љубав Јованку - сведочи Ђилас - „...из обезбеђења - из злонамерности или сумњичавости - присиљавају да прва једе јела која је, у својој домаћичкој и љубавничкој нежности, припремала за Тита“.
Априла 1951. Јованки је припомогао Титов драматични напад жучи, кад су у Титову спаваћу собу упали и Ђилас и Ранковић... Грцајући, више се није уклањала:
„Шта ће бити, друже Ђидо?“
Агитпроп још није био заузео став.
Пред операцију Тита, на Бледу, уз већину чланова Политбироа, Јованка је већ „природно“ седела, брижна, поред Тита.
До формалног венчања Тита и Јованке дошло је следеће, 1952... Приватна церемонија, у кући, у Ужичкој 15, само с кумовима, Александром Ранковићем и Иваном Гошњаком.
Срби и Хрвати.
Званично - и за јавност - Јованка Броз је уведена у статус, приликом државне посете енглеског министра иностраних послова Ентонија Идна (септембар 1953). Прво, на пријему у част краљичиног министра, у Белом двору, затим са Идном на премијери Бизеове „Кармен“, у београдском Народном позоришту.
Беатификације титоизма.
У енглеској амбасади, позивнице за пријем - „...и госпођа Јо­ван­ка Броз“ - али и пометња... Не само енглески новинари (међу њима и Деса Тревизан; тада Борн), и министар Идн, сви су љут­њу обрушили на аташеа за штампу, ускоро славног писца „Але­ксандријског квартета“, Лоренса Дарела... Како да још славније енглеске службе, ништа нису знале!
У тој ноћи свог првог „сјаја сјајева“ - „...устрептала и преплашена као шипарица из руских романа на првом балу“ (Ђилас) - Јованка Броз се изнела у дугој хаљини, од црвеног сатена.
О стајлингу Јованке Броз побринуће се затим лепа Фоска Паранос, из конфисковане београдске породице Поповић-Николајевић, пријатељица Марине, војвоткиње од Кента, и сестра Маре, жене париског емигранта Драгише Цветковића, председника краљевске yу-владе, свргнутог 27. марта 1941, због потписа хитлеровског Тројног пакта.
Свој високи укус, статури Јованке Броз придодаће још једна лепотица - Вера Велебит.
Код Велебитових, амбасадора ФНРЈ у Риму, Јованка Броз је неко време и боравила, на допуни образовања и наступа.
Одатле, до звезда и... понора.

РАСПРОДАТ ТИРАЖ
КНЈИГА Боре Кривокапића "Бес/коначни Тито(и Крлежине 'масне лажи')", коју су издале "Новости" у тиражу од 20.000 примерака, распродата је за само пет дана. Због огромног интересовања читалаца биће доштампано још 10.000 примерака. Из ове књиге, која говори о Титу хероју и светском државнику, и Титу суровом деспоту, преносимо шире изводе.

(Наставиће се)