Пише: Вељко ЛАЛИЋ
АДВОКАТ Драгић Јоксимовић покушао је у два наврата да транскрипт Истражне комисије Комитета за праведно суђење Дражи Михаиловићу из НЈујорка уврсти у судски записник. Одбијен је оба пута.
Један од најпознатијих предратних адвоката, који је више него храбро бранио Михаиловића (многи адвокати су одбили) остао је упоран да се доведу амерички пилоти. Четвртог дана суђења Јоксимовић је званично затражио да долете авијатичари из САД. Судија Ђорђевић је то одбио.
- За доказ сарадње - одговорио је судија - има толико сведока и докумената у Југославији, да је излишно позивати још и неке друге.
Надовезао се и сам Михаиловић рекавши да иако зна да би искази америчких пилота ишли у његову корист, слаже се са судом да би “у начелу” било излишно да странци сведоче у његову корист. Адвокат Јоксимовић, који је после процеса ухапшен и умро (неки кажу убијен) у сремскомитровачкој казнионици, тако је остао једини човек који је у Србији, у тих месец и по дана, бранио Дражу Михаиловића.
Комитет за праведно суђење 21. јуна објавио је текст који је накнадно послат Јоксимовићу:
- Од срца вам захваљујемо за ваше напоре да убедите суд да нам дозволи да сведочимо. Америчко јавно мњење не може да разуме да оптужени неће сведоке који могу много да допринесу његовој одбрани. Захтевамо најозбиљније да поново покушате да убедите суд и генерала Михаиловића да приме наше исказе. Предлажемо да подсетите суд на ранији чувени случај приликом босанске анексионе кризе 1908, када су српски народни посланици тражили и добили дозволу да сведоче пред бечким судом.
КАДА је Јоксимовић ово покушао да прочита на суду, председник га је прекинуо, а публика је узвикивала „свињо“, „издајниче“. Храбри адвокат није остао дужан, судији је скренуо пажњу „да се више понаша као агитатор који с говорнице харангира против Михаиловића, него да се налази у судкој фотељи и председава“.
Како се суђење ближило крају, тужилаштво је постајало све босомучније. Неке тачке оптужнице лагано су отпадале, негде су ухваћени и у лажи - као у наводним писмима Павелићу, Степинцу и Мусолинију. Последњег дана суђења, 12. јула, дошло је до неколико лажних оптужби. Сведок Миленко Јовановић говорио је како су четници убили наредника Дејвида О`Конела.
О`Конел, пак, не само да је био жив, већ је био секретар Комисије избављених авијатичара. Хитно су послали телеграм, али суђење је већ било завршено. Генерал Михаиловић осуђен је - на смрт.
Једино што је иза суђења остало, била је његова завршна реч, када га нису прекидали и одводили „на паузу“, чим доће себи. Непрекидно је говорио више од четири сата. Дејство дроге је слабило... Дописник „НЈујорк тајмса“ овако је забележио Дражин последњи рапорт:
- Најзад је овај од свих напуштен човек, који је 30 дана био тако несрећан и неодлучан, дошао к себи. Говорио је четири сата без неког реторичког жара, без љутње на своје политичке противнике и непријатеље, луцидно и детаљно. Пред нама се налазио војник професионалац, који чита свој извештај и који својом једноставношћу изазива дивљење.
БРИГА коју је генерал Михаиловић све време посвећивао детаљима била је невероватна... Акција за акцијом, место за местом, све до часа када га је напустила британска мисија (1994. године). Оно што је рекао одјекивало је истином, па ће, у најмању руку, остати и после њега као историјски документ. Када је завршио свој говор, спуштао се мрак. Тихо прикупљајући своје забелешке, рекао је:
- За себе нисам тражио ништа. Никада нисам прижељкивао стару Југославију, али је наслеђе које сам примио било тешко... Против себе сам имао читаву једну организацију, југословенску комунистичку партију, која не бира средства за постизање својих циљева. Суочио сам се са променама у мојој сопственој влади и био оптужен за сарадњу са свим могућим тајним службама, непријатељским и савезничким подједнако. Веровао сам да сам на правом путу, чак сам позвао и совјетске новинаре или мисију Црвене армије да ме посете и све виде. Али судбина ме је немилосрдно завитлала у свој вртлог. Много сам хтео, много започео, али су олује овог света одувале и мене и моје дело.
Југословенске власти су објавиле да су убиле Дражу Михаиловића, 17. јула, на дан када су 28 година раније руски бољшевици убили последњег руског цара Николаја Романова.

ИСМЕВАНЈЕ ПРАВДЕ
КОМИТЕТ је 16. јула објавио апел председнику Труману да спасе живот генералу Михаиловићу „који је био веран савезник демократија и чији је једини злочин што се одупро политичком режиму који не трпи опозицију“.
- Била би вечита срамота за Америку - писало је у телеграму - када наша влада не би употребила сва дипломатска средстава која су јој на располагању да спречи да Михаиловић буде погубљен после суђења које је, уствари, било исмевање правде.
(НАСТАВЛЈА СЕ)