Пише: академик Дејан Медаковић
УПРАВО су академски реалисти уносили у уметност и Хрвата и Срба одјеке великог света у којем су уметнички сазревали, опредељујући се за оне тежње чије су вредности изгледале трајне и непомериве. То њихово уверење претворило се у коб њихове уметности, којој није измакао ни Никола Машић.

На особен начин, уметнички живот Загреба обогатио је сликар и графичар Миленко Ђурић. рођен је у Земуну 26. јула 1894. У Загребу је постао ученик Обртне школе, занимајући се за декоративно сликарство. Учење је наставио у Прагу, где се уписује у специјалну графичку школу Макса Швабинског. Године 1918, Ђурић се враћа у Загреб где постаје наставник на Обртној школи, "испољивши занимање за стару и савремену графику". У периоду од 1919. до 1925. Ђурић је уређивао часопис "Графичка уметност", први алманах са оригиналним бакрописима, дрворезима и литографијама југословенских и чешких графичара.

Када се алманах, после три објављене свеске, угасио, од 1921. до 1929. заједно са колегијумом графичара, почео је да издаје "Умјетност", ревију за сликарство, графику и скулптуру. У издању графичких уметника у Загребу покренуо је и едицију "Монографије југославенских умјетника", посветивши прве две свеске Урошу Предићу и Влаху Буковцу у тиражу од 400 нумерисаних примерака.
ЂУРИЋ је био велики поборник старе графике. Од 1924. године у "Југославенској њиви" и осјечкој "Стражи" излазили су његови радови посвећени графичком делу Христофора Жефаровића и Захарија Орфелина.

Први се, после Манојла Грбића, занимао и за уметничке и стилске проблеме ове иконописачке школе, чије је стварање било под утицајем јужноруског декоративног барока. Израдио је и неколико циклуса у акварелу и бакропису, реалистички приказујући библијске мотиве и ведуте старог Загреба и Рима. Мапа акварела носи назив "Под небом старог Загреба", а објављена је 1922. Поред Бранка Шеное и Владимира Кирина, и овај српски уметник се одушевљавао поетиком старог Загреба. Своју графичку, махом бакрописну делатност посветио је библијским мотивима, које је објавио 1923. године, а привукао га је и "нестали Рим", чиме се тематски прикључује великанима европске графике, као што је архитекта и графичар Ђовани Баптиста Пиранези.

По опредељењу за графику, Ђурићу је био близак Душан Кокотовић, рођен 1888. Уметничку школу завршио је у Загребу, а студије је наставио на академијама у Фиренци, Минхену и Бечу. Већи део живота провео је у Загребу, бавећи се претежно графиком. Израдио је више циклуса бакрописних листова "Из Италије" (1913), "По Македонији" (1914) и шест мапа посвећених старом Загребу, старом Београду, Рабу, Трогиру, Хвару и Дубровнику (1920-1931). Године 1945, Кокотовић се определио за ратну тематику. У ранијим радовима, његов изражајни графички језик створен је ослањањем на дискретне црно-беле контрасте, а касније тежи синтетизовању графичких линија, што га доводи до сведених, једноставних облика. Поред графике, огледао се и у уљу и акварелу, сликајући пејзаже са наглашеним колоритом. Такав је и његов портрет Ђорђа Медаковића, сликан 1941. године. Умро је 1953. године.


ПОСЕБНУ сликарску судбину имао је Стојан Аралица, највећи српски сликар пореклом из Лике. Рођен је 1883. године у селу Шкаре код Оточца. После положене матуре у Осјеку, отишао је у Минхен, где је учио у приватној сликарској школи Х. Книра. Следеће године улази у Академију, најпре у класи Карла Малча, а затим Лудвига Хертериха. У то време се још није развио његов осећај за боју, за светао колорит који су француски импресионисти већ давно открили. За време Првог светског рата живео је и радио у Загребу, где је имао приватну сликарску школу. Године 1919. приредио је прву самосталну изложбу. НЈегови рани радови настали су под утицајем Хертериха, чијег се стила ослободио тек после студијских путовања по Италији, Шпанији и северној Африци. После повратка у Загреб, 1922. године приређује своју другу изложбу, која означава његов потпуни раскид са сликарском традицијом Минхена. Затим, одлази у Париз, где је из основа променио свој ликовни израз.

Под утицајем сугестивног Андреа Лота, Аралица је прихватио његов умерени кубизам, упорно тражећи свој сликарски пут. Та тражења су све више осветљавала његову палету, кубистичко грађење слике повукло се у корист колорита, који богато краси све његове слике. Године 1941, прелази у Београд где постаје члан групе "Шесторица". Доследно колористичко опредељење остварио је у низу сунчаних пејзажа, па и у мртвим природама. НЈегов смисао за неговани ликовни сензибилитет у потпуности је био посвећен боји. Умро је 1980. године.

Загребачки ђак је био и Федор Ваић, који је на уметничкој Академији дипломирао 1932. Своја уметничка знања допунио је на многобројним путовањима по иностранству. Као ђак Томислава Кризмана, и он се определио за црно-беле графичке контрасте, посебно у техници ситографије и дрвореза. Излагао је 1934. у Загребу као члан групе "Земља", наглашавајући у својим радовима социјалну тематику. Касније се више опредељивао за чисту линију, која сугерише меку моделацију, посебно приликом сликања актова. Као изразити лирски уметник, избегавао је фактографско приказивање архитектуре. Са лако набаченим бојеним мрљама, Ваићеве слике се приближавају сведеном формом лакоћи коју имају велики мајстори јапанског сликарства. Био је један од најплоднијих илустратора књига, опремио је на стотине дела домаћих и страних аутора. Своју најзначајнију мапу литографија посветио је сликовитости старог Загреба.

(НАСТАВЛЈА СЕ)