Пише: Дејан Медаковић
ЗА развојни пут школства православне црквене општине у Загребу значајан је март 1877. када је основано "Српско певачко друштво", које је посебно неговало "црквено пјеније". Од 1878. године, у цркви се на св. литургији поје према партитури коју је за српску црквену општину у Трсту саставио италијански композитор Синико. Настављени су напори да се реши питање школе, за коју су од 1888. почели да стижу прилози за њено оснивање сакупљени преко цркве.

За време Првог светског рата затворена су сва одељења српске основне школе у Загребу. Школске просторије запосела је војска, а тек 1917. наређено је њихово поновно отварање. Школа је тада привремено узела у најам три просторије у девојачком интернату загребачке Добротворне задруге Српкиња у Прерадовићевој улици број 21.

Катихетску дужност од 1877. до 1895. у свим школама вршио је "душепопечитељ парохије загребачке" отац Амвросије Павловић. Године 1885. у Загреб је дошао први катихета за децу источноправославне вере на средњим и стручним школама Јован Петровић. Други катихета Димитрије Витковић био је у препарандији, на лицеју и обртној школи, док га 1908. године није заменио капелан Радивој Кокић. Године 1919. отворено је и треће катихетско место на мушким средњим школама, које је заузео презвитер Јован Буњевац.

ГОДИНЕ 1919. донесен је Закон о изменама Закона о народним школама од 19. априла 1904. У спровођењу тог Закона дошао је ред и на учитеље српских народних основних школа, те су и они 1920. преведени на нове плате. Уколико нису могле да их плаћају црквене општине, на то се обавезала држава. То је значило да су све српске народне школе постале државне. Створено је полудржавно, а полустање преузето из цркве, које је у Загребу трајало 1922-1925. године. Решењем Министарства просвете од 1. јануара 1925. године, коначно је одлучено "да управне општине у Хрватској и Славонији од 1. јануара 1925. сносе све трошкове за издржавање бивших српских народних аутономних (вероисповедних), а сада општих народних основних школа, те ће у свом годишњем прорачуну осигурати у ту сврху све редовите и ванредне трошкове, као и за остале општенародне школе".

"Уколико су ове школе у зградама православне црквене општине, управне општине дужне су споразумно са црквеним општинама плаћати овима одштету за употребу и поправке тих просторија док су у њима школе, као и уопште за сношење свих осталих трошкова који падају на терен управних општина у Хрватској и Славонији око издржавања општих народних школа, према закону од 21. октобра 1888." Спровођење ове законске одлуке, услед затезања загребачке градске општине коначно је решено тек крајем 1919.

Тако је после више од сто година закључено поглавље везано за оснивање школе при загребачкој црквеној општини и савлађивање материјалних тешкоћа за њено одржање. У тој дугој борби решавано је и питање наставника, иако њихов избор није био велики, као ни њихово образовање, које није било на висини обавеза. Општина је могла да рачуна углавном на монахе, махом из манастира Лепавине, а тек много касније, од друге половине 19. века јављају се боље школовани учитељи. Ови први, задовољавали су се основним елементима хришћанског учења, појањем и познавањем Псалтира. И та оскудна знања била су довољна да православни живаљ одоли прозелитским притисцима Католичке цркве, а нарочито проповедничкој снази њихових учених монаха, као што су исусовци или фрањевци. Била је то неравноправна борба, у коју се, као што је то било, на пример, у случају манастира Марче, мешала и највиша државна власт, која је често игнорисала дате царске привилегије.

У тој беспоштедној борби за Србе у Хрватској и Славонији, од великог значаја било је постојање Војне крајине, у чијем су окриљу Срби морали да траже заштиту. Грчевито везивање за своју традицију, веру и вековне светачке култове, створило је један посебни одбрамбени механизам, који је Српска црква брижно неговала. Тек у другој половини века притекле су у помоћ снаге никле у просвећеном грађанском сталежу, укључујући ту и представнике војничког племства. После трговачке меценатске фазе, јавило се у другој половини 19. века и више чиновништво. Угледна звања Срба у администрацији аустријске државе у Хрватској, представљала су исход великих политичких промена у епохи дуализма. У том времену постало је неодрживо истрајавање на превазиђеном унутрашњем склопу Аустро-Угарске, којој су реформе биле неизбежне, упркос напорима њених конзервативних кругова да се што дуже сачува њено давно успостављено феудално устројство.

ВЕЛИЧИНА православне црквене општине у Загребу имала је за последицу и покретање питања сахрањивања њихових покојника. Православци су се обратили градском Магистрату, образлажући препреке да се православни покојници сахрањују на католичким гробљима. Магистрат је подржао ову молбу, па је одлучено да им се дозволи куповина земљишта за сахрањивање. Године 1785. православна црквена општина је од протонатора Балтазара Бушића купила пола јутра њиве са припадајућим брежуљком, "што се са истока граничи потоком Јеленовшћаком", на којој су сахрањени први православни хришћани у Загребу.

Након изградње гробља на Мирогоју 1876, прва православна сахрана на њему обављена је 2. марта 1877. Због регулационих разлога, многи покојници су са старог Иличког гробља пренети на Мирогој. Међу њима, пренети су и посмртни остаци великог добротвора Православне црквене општине загребачке Нестора Боројевића, коме је супруга Јелена Берендеји у аркади подигла раскошну гробницу. Била је то последица одлуке града да реши питање мањих загребачких гробаља. Одлучан корак учињен је 1873. године, када је загребачка општина откупила посед Мирогој који је припадао др ЛЈудевиту Гају заједно са његовом вилом, да би цео комплекс претворила у средишње загребачко гробље. Први је на њему сахрањен учитељ гимнастике Мирослав Сингер 1876. године.

Колико је загребачка општина желела да трајно реши питање гробља сведочи Статут гробља, који је до детаља предвиђао његов рад. НЈега је прописао 13. маја 1878. градски начелник Станко Андријевић, а исте године потврдила га је Краљевска хрватско-славонско-далматинска влада. Он је одредио да верници свих вероисповести уживају једнака права и имају једнаке дужности.

(НАСТАВЛЈА СЕ)