ПИШЕ:МИЛОВАН ВИТЕЗОВИЋ

Свако јутро, Душан Радовић је на Теразије долазио као ђак - то јутро кренуо на екскурзију.

Причао је како се свако јутро у центар града затрчи, али се брзо умори: "Кратко и активно живим, а затим животарим док поново не легнем".

"Касина" је годинама, било његово миљено место свакодневних уранака.

Овде се дружио само са онима од којих није могао да има никакве користи.

Често је сачекивао да се "Касина" прво отвори за њега. Стеван Пешић је ранио да би му правио друштво. Тад је највише Душко био само Стевин. Ако се тамо не бисмо довели као ноћобдије (Црнчевић, Пајић, Тикало и моја маленкост), а у првим седамдесетим смо то често били.

После многих проседених "задњих шанси", сачекивао нас је Радовић у "Касини", да провери колико смо те ноћи живота проћердали.

Ми - ни легли, а он - поранио.

Чудили смо се - откуд он ту - где смо дошли да га нађемо. Питали смо га: кад је последњи пут преспавао отварање "Касине".

Док нам је поручивао добродошле кафе, говорио је: "Будим се с нестпрљењем, као да имам разлога за то".

Нудио нас је бурецима и јогуртима, као да их је он сам приправио и баш за нас.

Покушавао је и да нас преваспита и то је, ваљда, једина његова дидактика. Упражњавао је и у групи и појединачно. Говорио ми је да ме Црнчевић не чује: "Немој да пијеш са Браном - кратак ти цуг".

Напола смо му причали наше досетке из те ноћи. И кад му од њих ништа није било јасно, он нас је разумео.

Старао се да нас доведе - к познанију себе за тај дан.

А понекад је понекоме и посао знао да за тај дан заврши. Поготово што је иза нас стизао курир из "Јежа" Пера Тодић, да Брану Црнчевића подсети кад мора написати рубрику Дневник једног...

Мића Данојлић је био Душков драги јутарњи гост у "Касини" увек по доласку из Париза, кад му је доносио оловке и француске цигарете.

Радовићева "Касина" је "затворена", кад се он инсталисао као предајник у Студио Б.

Никада нисмо са њим водили оне мушке разговоре о женама, мада је он за те разговоре имао праве реплике:

"Жена може бити свако. А мушкарац само понеко и само понекад".

Умео је да се наруга мушким причама: "Ко не зна шта му је - нека погледа где му је. Па, ако га не нађе - то му је".

О во се прво чуло у "Касини", па је ауторизовано коју годину касније, у емисији Београде, добро јутро.

Много шта што је могао, није могао да објасни.
Хумор му је био велико искуство са људима.
О нама ће се мислити његовим реченицама.

Све "пакости" о савременицима завештао је потомству.

Све што је мислио о пријатељима ставио је у женске разговоре.

Изазивали смо га и сумњичили да пише мемоаре. Нудили да их објављујемо из недеље у недељу. Надали се великој пародији којој смо и нашли наслов: Ин мемоариам. Било је то 1975.године. Бранио се искрено и наивно: "На жалост, ја сам имао тако сиромашна живот, да би моји мемоари, могли да стану у једну сликовницу - за малу децу". Мисао чак није ни довршио, јер је ту заспао.

Матија Бећковић је тврдио како је Радовић једном заспао пливајући и доспео на пучину.

Једном је, кажу, заспао примајући највеће призанње у животу.

Мало, мало, па се у другој Југославији постављало питање химне: Државне, него!

Као, све нам је у земљи било идеално, па нам је само недостајала химна, која ће то из свих наших грла санкционисати.

До химне се покушавало доћи на разне начине и кроз неколико конкурса, који су нас свакаих десетак година егзалтирали, увлачећи у расправе целокупну јавност - са сслухом и без слуха.

Своје прилоге расправама о химни доносили су сви листови, па и "Јеж", који је направио велику анкету у време последњег конкурса - када је предузимљиви Војислав Воки Костић, ондашњи генерални секретар Савеза композитора Југославије (СКЈ), све чинио да Југославија дође до нове химне.

Питао сам Душана Радовића шта мисли о Вокијевој упорности.

"Воки је страстан гастроном и кулинар, а ми смо земља јубилеја, банкета, свечаних здравица, коктела и пријема. Ако сад не дођемо до одговарајуће химне, никада нећемо доћи" - одговорио нам је Душко Радовић, али је затражио да то не објавим, јер Воки има озбиљне родитеље, па не би желео да их пторесе, јер им је син побркао где је, па мисли да је генерални секретар Савеза комуниста Југославије: "Што се мене тиче, ако химна псотане песма оног политичара, који по Златибору сања да је песник, име да му не помињемо, ја ћу се клонити свих места на којима бих морао уз њу да устанем".

Мада Радовићев одговор није у анкети, према његовом захтеву, објављен, он је то Београду препричавао. Верујем да је стигло и до политичара који је сањао да буде песник химне.

У таој анкети Петар Пајић је предложио да се вратимо "Бранковом колу".

"То неће рпоћи" - рекао је Радовић: "Нема националних мањина".

Анкету сам закључио сосптвеним предлогом да за химну узмемо песму Душана Радовиаћ "Све што расте", јер је то заиста химна животу, полету, људској природи и антиципира будућност. Ту песму је одлично компоновао Бели Илић и како је већ била химна дечјег фестивала Радост Европе, певала су је деца Европе.

Јеж је и донео песму у целости, позивајући читаоце и народне посланике да се изјасне.

Свакако да смо знали да се то нигде неће узети ни у какав обзир, мада је било неке сувислсоти, али смо то изнели у Јежевом духу, да покажемо како у свему око химне нема сувислости.

Кад, не лези враже, одједном је под удар дошла Душкова песма као химна Радости Европе.

"Погледајмо ове стихове: Све што расте, хтело би да расте...Све што цвета, хтело би да цвета...Све што кљуца, хтело би да кљуца...Све што лети, хтело би да лети..." - нашао се један политичар и култур-трегер, члан Савеза фестивала Радост Европе и почео да сумња шта је у позадини свега овога: "Све што цвета, хтело би да цвета..." Значи, хтело би, али му други не дају. Где му не дају? Код нас! Зар код нас треба пустити све да цвета? Из ове ступидности направио је човек темељну и досленду анализу. На крају је закључио да се иза бајаги дечје песме крије она, по њему рушилачка и опасна анархистичка и у исти мах маоистичка парола: "Нека цвета Хиљаду цветова". А хиљаду цветова доноси само семе зла.

Тај члан савета и још многих форума посејао је сумњу у песму и у песника.

Тако песма "Све што расте..." више до краја Радовићевог живота није била химна Радости Европе.

"Да ли сте чули ту песму поново?" - питао је Душан Радовић НИН овог новинара Мила Глигоријевиаћ у броју од 16.јануара 1984. године. "Нисте ни могли. Сумњива је!"