Пише: Мирјана Радетић
ИЗБОР владике рашко-призренског Павла за патријарха, Живорад Стојковић описао је у тадашњем "Православљу" :" Није случајно да у прави час на трон Светог Саве дође један велики монах српског православља.Јер, на чело цркве дошао је владика који је више личио на испосника него на архијереја;који је без својих кола и кочија,најпространијом српском епархијом путовао и ходао сам,како ни сељак-домаћин не иде по тој бесудној земљи данас,кога су гурали па и изгуривали из аутобуса,да би сатима, на станицама без возног реда, чекао обзирније возаче - постиђујући их својим трпљењем без љутњи и негодовања.
Тог владику, високоученог теолога , виђали смо и како са вратоломних лестава оправља кровове цркава или конаке монахиња,а у седишту своје епархије нема двор, већ ћелију,без телефона и личног секретара,са писаћом машином на столу,којом сам куца извештаје,акта, писма - марјаша не дајући за други папир осим пелира. Или како је капао над стотинама страница пастирских одговора на замишљена питања верника,од најтежих, до најпрактичнијих,а да ти драгоцени списи,највише научне и богословске важности, писани чистим, однегованим језиком великог духовника,још увек стоје непрештампани у књиге".
Већ у отпоздравном говору за трпезом, одмах по избору, патријарх је ставио до знања да "Српска православна црква није и неће бити никада никоме слушкиња" јер је "њено да служи добру свога народа" .Указао је на бројне ране на телу СПЦ . "Много је огрешења о светиње и о гробове предака", рекао је. "Кости браће сродника, пострадалих у рату и после њега,ни до данас нису нашле покоја ни човека достојне сахране...Помирење са мртвима, и мртвих међусобно - неопходни је услов за помирење међу живима ".
Затим је додао да нови почетак треба да буде и почетак истинске обнове личног и друштвеног живота у нашем народу." Опојмо гробове својих мртвих,а сахранимо мржњу, злобу и све што нас дели и што би могло,не дај Боже, у будућности постати извориште подела и нових рана. Полувековно мукотропно живљење под једном партијом не оставља нас слепима. Наше ратне секире, послератно помрачење Србије и гажење људског и народног достојанства у име "једноспасавајуће идеологије" довољно су нам искуство да нас,једном за свагда отрезне и врате себи и Христу Богу".
Са 76 година, колико је имао кад је одлуком Светог архијерејског сабора постао 44. поглавар СПЦ , а шести патријарх после уједињења 1920. године, патријарх Павле био је најстарији изабрани српски патријарх. НЈегов претхподник Герман имао је 59...
Иако је свој живот заветовао Богу, определивши се за голу монашку келију и дуге сате самоће у молитви, дугогодишњи калуђерски живот данашњег патријарха није био лак. И сама одлука да се замонаши , донета у време кад је већ имао 32 године живота, дуго је у њему сазревала. Како је једном касније испричао, то није одлука коју човек може да донесе доноси преко ноћи, а о женидби опет, с болешћу, није могло да буде говора.

(Наставља се)