ПИШЕ: МИРЈАНА РАДЕТИЋ

ПО патријарховим речима, то је било време кад је стално истицано братство и јединство, док је у пракси изазивано подозрење међу народима који живе у заједничкој држави. Као тамошњег епископа, бринуо га је допринос српске стране у стварању међунационалних раздора, посебно на Косову и Метохији. Тако у својим аутобиографским списима "Без осуда, отворено, очински", ("Пројекат Растко") подсећа да спомен-храм у Ђаковици (1950.) нису срушили Шиптари, већ политички активисти међу Србима, скупљајући потписе грађана чак и међу појединим свештеницима.

- Грачаница није дирана за време италијанске окупације, али је тај манастир једна од највећих светиња не само Косова, једно време био и истражни затвор нове власти после Другог светског рата - прича патријарх. - Хапшенике су држали чак у припрати хладне цркве, а не верујем да би се ико други усудио да је тако скрнави као сироти Србин, разметљив у улози иследника. Идеологија која је владала земљама источне Европе, па и нашом, била је идеологија мржње, између осталог. Вековном наслеђу сукоба и насиља на Косову и Метохији идеологија федеративне Југославије додала је нове раздоре, на несрећу и шиптарског и српског народа.

Шиптарске вође су искористиле прилике у комунистичкој Југославији да своје непријатељство према Србима огласе као угроженост од њих, а припреме за свршени чин отцепљења представе као нужност насилне заштите од "насиља". То је једно од суштинских питања Косова. "На сва хапшења, нарочито младог света после демонстрација 1981, а и касније, гледао сам као на разлог да се зло увећа. У затворима су лежали заведени људи, а политичари и професори, који су их подјаривали да траже Косово-републику, поштеђивани су".
- ЗА једног свештеника у Призрену, ухапшеног после 1945. године, на неколико куцаних страна написана је била оптужница против њега и његовог рада. Кад му је била прочитана, он је само зачуђено одговорио да у време недела која му се стављају на терет, уопште није био у Призрену, него интерниран у Албанију. Пуштен је, али одмах ухватише другог свештеника да би му, на основу од речи до речи исте оптужнице, судили и, наравно, осудили га. Таквих поступака, руку на срце, морало је бити и према Шиптарима. Не могу да оправдам било чије насиље, поготову што га је вршила власт, војна или полицијска, која није била само српска, али су се казнене мере приписивале само Србима.
У сећањима на политичке прилике тог времена, патријарх је изричит да су људска права најтеже била кршена у време шиптарске владавине Косовом. На саме Шиптаре, на њихово великошиптарско самоуверење, каже, утицајнија је била идеологија блиска владајућој Албанији, него исламска вероисповест. "Све ово говорим о времену пре него што ће доћи до отворених сукоба 1981, изазваних побуном, не зато што су обесправљени, већ што им сви захтеви нису били испуњени". Преко "хлеба аутономије, тражила се погача републике".

ПРВО ШИПТАРСКИ
- ЛИЧНА карта коју и сада имам (јер сам још увек косовски пензионер) издата ми је 1979. у Призрену. На њој је све исписано прво на шиптарском, па на српском. Чак и на корицама легитимације стоји најпре шиптарски назив за личну карту, крупним словима. Тако су у време СФР Југославије, за којом се уздисања сматрају напредним, најзваничнији лични подаци о епископу једне од најстаријих српских епархија, издати најпре на туђем језику. Ето примера каква су била, и остала, људска права на шиптарски начин...