ИАКО се знало да свако писмо контролише Удба, и да су људи на власти добро обавештени о ономе што се на Космету збива, ови апели нису имали никаквог ефекта. Нису имали чак ни онда кад је, као 3. априла 1968. године, епископ Павле упутио очајничко писмо из Девича: "Не можемо више да живимо од арнаутског зулума. Просто не знамо шта да чинимо од терористичких испада житеља суседних села... Проширили су вест да су исекли и убили игуманију Параскеву. Стално прете: - Ово овде више није ваше. Селите се, шта чекате". У следећем писму владика каже: "Ситуација је ужасна... Синоћ је један Шиптар ранио милицајца Марковића револвером... Такође, јуче су напали кућу Милутина Мијовића из Стреоца, у којој је био са два сина. Милутин је добио секиру у главу, и наредили су им да напусте имање, иначе ће га запалити. Опет је почела хајка као пре три месеца, и ко зна куда ово води..."
Оцена тадашњег епископа рашко-призренског била је да Срби на Косову живе "горе него у време окупације, јер су током окупације бар имали некаква права"; опомиње да се на школама незаконито истичу заставе с албанским двоглавим орлом, да се људи одводе у затвор зато што "држе литургију кроз село", иако се литургија служи у порти (што закон не забрањује); пресија се наставља рушењем цркава и гробаља, нападима на вернике, насилним уговорима о продаји имања, административним малтретирањем Срба.
ПОЧЕЛО се с отмицама, бомбама, премлаћивањима недужних људи на јавним местима и, што је најгоре, систематским упадима у српске куће. Данашњи српски патријарх упозоравао је да се људи, голи и боси, истерују из својих домова, да при том не уживају никакву заштиту пред законом, да се Шиптари масовно досељавају из Албаније. Када је један Србин упитао зашто се у српском селу Лабљане слави годишњица Скендербега, завршио је у агонији у приштинској болници. Криваца никада није било.
Државне власти нису реаговале, чак, ни онда када се рашко-призренски владика обраћао на разне државне адресе, укључујући тадашњу Комисију за односе са верским заједницама, упозоравајући да је депонија отровне јаловине из флотације у селу Бадовцу загадила све бунаре, земљиште и корито реке Грачанке, доводећи у питање животе људи.

У сећањима на период када је био обичан калуђер, а потом и владика рашко-призренски, патријарх Павле трудио се да сагледа косовски проблем са свих страна, не умањујући кривицу тадашњег државног врха Србије и Југославије за потоња трагична збивања. "По себи се разуме", записао је, "да за стање на Косову кривицу не сносе само Шиптари. Нјих су подржавали и подбадали не само из република заједничке државе Југославије, већ и из страног света. Али, мене се највише дотиче саучесништво политичких људи нашег народа."



НЕВОЛјЕ
- ДОЛАЗЕЋИ у Епархију рашко-призренску, знао сам да ме тамо неће очекивати путеви посути цвећем, него тешкоће разних врста... Невоља је било доста, али ми се чини да нас веће нису сналазиле...

(НАСТАВЛјА СЕ)