ПИШЕ: Мирјана Радетић
ИЗ тог времена, патријарх памти и један детаљ, везан за Дечане, где се под ћивот светог Стефана Дечанског масовно долазило зарад излечења и разних невоља. Некад је долазило и више Шиптара него Срба.

- Десио сам се једном у порти, у манастиру, и чуо разговор када је из цркве излазио Шиптар са мајком, женом и болесним дететом. Један младић, досељеник из Црне Горе, који се ту затекао, упита несрећног оца: "Шта ти овде тражиш од нашег свеца?" "Ја нисам дошао вашем ни нашем свецу", одговори Шиптар, "већ свецу Божјем. А кад је Божји, онда је и ваш и наш. Јер, да светац мисли оно што мислимо ја и ти, не би му долазили ни ти ни ја."

Шиптар ми, потом, приђе и затражи благослов за дете.

Као пажљиви посматрач косовских збивања, свих несрећа које су чиниле да се систематски затиру трагови Срба и српске духовности на Косову и Метохији, епископ рашко-призренски Павле упућивао је очајничка писма Српској православној цркви да бар буде упозната, ако не може помоћи. Власти су биле глуве. Већ у то време, пише Синоду да се "код православног српског дела становништва ових крајева примећује, поред свих закона о слободи свести и вероисповести, велики страх да своја религиозна осећања испоље". Народ се исељава, о прогону Срба се ћути, изложени су дискриминацији најгоре врсте.
Априла 1958. године, упозорава Свети синод: "Последице могу бити катастрофалне за нас у овим крајевима. То је стално исељавање нашег живља. Кад сам зимус био у Девичу, дођоше домаћини последње три куће из најближег села Лудовића, нудећи манастиру да купи њихову земљу, иначе ће је продати Шиптарима. У турско време, пре Првог светског рата, било је у том селу 17 кућа и исто толико шиптарских. После рата (онога) иселиле су се неколике куће. После овога рата остало их је још шест, сад се селе последње три. Тако је и у другим крајевима. У Витомирици код Пећи, која је насељена после Првог светског рата, није било ниједне шиптарске куће. Сада их има сто. У Добруши пре рата ниједна, сада 160..."
Каснији патријархови извештаји све су драматичнији: "Народ је овде, заиста, као овце без пастира, препуштен сам себи, па није чудо што је смућен и пољуљан у вери под налетом свију могућих невоља које преко њега снажно дувају. Углавном сам их опомињао да чувају оно што је главно - душу своју и образ свога народа, то опште добро, наслеђено од наших светих предака..."
У писму од 11. маја 1962, упозорава Свети синод: "И ове године, још интензивније, настављено је исељавање нашег српског елемента из свију крајева епархије. Из гњиланског намесништва током ове године иселило се преко 200 домова. Из околине Приштине такође се нагло исељавају. У селу Коморане, после рата било је 40 српских домова, сада их има 12, Ново Чикатово 48, сада 22, Доњи Забељ 18, сада 4, Велики Белаћевац 23, сада свега три. Из Голешке парохије иселио се у току године 81 дом..."

(НАСТАВЛЈА СЕ)