ПИШЕ: Мирјана Радетић
ЧИНЈЕНИЦА да је 33 године провео на Косову и Метохији, радећи једно време као суплент (предавач) у Богословији у Призрену, а затим као рашко-призренски владика, допринела је да данашњи поглавар СПЦ дубоко упозна сву трагику косовских догађаја. О њима је већ у то време судио непристрасно, шаљући извештаје Светом архијерејском синоду - јединој институцији која није затварала очи пред грешкама тадашње власти у односу на српски народ.

У звање епископа, иначе, произведен је по повратку са постдипломских студија у Атини, где је боравио од Божића 1955. до маја 1957. и где се посебно бавио новозаветним студијама и питањима из литургике. О његовој скромности и смерности, о жељи да се што више теолошки образује, чули су се гласови још док је био на студијама. Прича се анегдота: кад се један великодостојник Српске цркве распитивао код својих атинских колега како тамо уче српски ђаци, овај му је наводно одговорио: "Када би наша, Грчка црква, имала пет свештеника као што је ваш Павле, не би се бојала за своју будућност, већ би била најјача црква на свету".

НАРЕЧЕНЈЕ новоизабраног епископа рашко-призренског обављено је у београдској Саборној цркви, 21. септембра 1957. године, да би сутрадан чин хиротоније извршио тадашњи патријарх српски Викентије уз саслужење тројице владика, међу којима је био и потоњи патријарх Герман. Устоличен је октобра исте године у призренској Саборној цркви, при чему је на устоличењу одржао тако упечатљиву приступну беседу, да се она - кажу у Цркви - може сврстати у антологију библијског проповедништва и монашке смерности.

Одмах по ступању на високу црквену дужност, новоизабрани епископ рашко-призренски кренуо је да у својој напаћеној епархији гради нове и поправља порушене храмове. Древну Призренску богословију "Свети Кирило и Методије", у којој је једно време био предавач, и коју је 1871. године подигао чувени Сима Игуманов, Призренац, претвара у прави расадник свештеничких кадрова. Генерације и генерације богослова изашле су из ове школе.

Већ у то време, интензивно обилази пешке своју епархију, разговара с људима, схвата сву муку косовског живљења. О том периоду "Православље" је записало: "Гурали су га и изгуривали из аутобуса, да би сатима, на станицама без возног реда, чекао обзирније возаче... Од Призрена до Београда не једном би одседео ноћи у вагонима без прозора, и са снегом по седиштима..."

НЈЕГОВЕ белешке о том косовском периоду су ретко сведочанство за историју, и није случајно академик Матија Бећковић рекао да "за Косово и Метохију и њихову трагедију нема важнијег сведока од НЈегове светости"..

- Својим доласком на Косово, за епископа рашко-призренског, видео сам и другу страну искушења српског народа - писао је у оно време патријарх Павле. - Пошто је од Старе Србије начињена Аутономна Област Косово и Метохија, Срби су одједном у својој земљи постали мањина, као у турско доба. Већ у својим првим епископским извештајима указивао сам да, иако су Срби на власти, Косово, у ствари, држе Шиптари... Добијао сам упозорења да пазим шта пишем, јер извештаји долазе до руку световне власти, али је било све јасније да је Косову и Метохији негде, на неком месту, пресуђено да више не буду српски. Тако се понашао обичан свет, на разне начине, сем старијих који су осуђивали насиља и лакомости да се дође до комшијске куће или земље.

(НАСТАВЛЈА СЕ)