ПИШЕ: Мирјана Радетић
СУСРЕТ данашњег патријарха с једним туберкулозним младићем у манастиру, који се ту склонио с оцем из источне Босне, тако је дубок утисак на њега оставио, да се и касније, много пута у животу, присећао тог трагичног догађаја:

"Не сећам се како су доспели до манастира, али се отац нама чинио дед, па смо га сви звали Чича. Умео је да поправља кровове, замењује дотрајале греде, а нарочито да прави делове за кола, тако да је стално био позиван на рад по околним селима. Сву зараду остављао је манастиру који му је примио сина. Доносио је с посла и све најбоље од хране што би му давали из кућа у којима је радио. Младић је, међутим, копнио, а отац све чинио да га спасе. Чичи Босанцу, усташе су, када су опколиле кућу, заклале све четворо затечених - мајку, жену, ћерку и млађег сина.

После сваког вечерња, дуго би он сам стајао крај четири упаљене свеће, а нама је остављао велику, на пулту десне певнице, да је запалимо за здравље. Кад је младић већ сасвим занемогао, Чича је престао да одлази у села и није се одвајао од сина. После две ноћи у грозници, младић је издахнуо. Човеку, којем је све побијено, Бог је узео и сина, једино што је још имао. Мучио сам се, и још увек се мучим, да разумем вољу Божју. Осећао сам се готово кривим што Господ није узео мене, него то беспомоћно створење, које му је, мора бити, било милије.

Отац, скамењен, само се прекрстио, а када су игуман и још двојица старијих монаха пришли упокојеном, Чича се измакао из собице и упутио цркви. Отац као да је боље од мене разумео вољу Божју. Са неком посебном побожношћу учествовао је у свему око сахране и после ње. Чича је сам начинио сандук и сам ископао раку.

ОСТАО је у манастиру и по читав дан радио на пословима које је сам налазио. Са страхопоштовањем гледао сам у том човеку један старозаветни лик, као живу истину о човеку, све живљу што је непојамнија. Смрт је крај мукама, а страдање опустелог човека највеће је искушење. Дечак се упокојио у Господу, а отац, посматрао сам га, са смиреношћу мученика жалост за сином искупљивао је трпљењем. Што је оно теже, утеха као да постаје већа."

О томе, иначе, како је сам оболео, и како се дуго лечио од болести која га је кроз живот од малих ногу пратила, патријарх је испричао у једном интервјуу: "Ја сам 1944. прешао у Бању Ковиљачу, где сам радио као васпитач и вероучитељ у избегличком дому. Био је месец август, водили смо децу на једну притоку Дрине, да се купају. Изненада, један мали поче да се дави. Онако врућ и знојав, скочим и извучем га, а потом превијем преко колена, и наравно, добро изгрдим: - Мало ти је што си избеглица, још хоћеш да се удавиш на наше очи.

ТАЈ догађај сам запамтио јер сам се већ сутрадан разболео на плућима. Горега зла не можеш видети. Болест акутна, никога свога немате, лекова нема никаквих, потребна је јака храна. А где? Како? Једе се каква се има.

Наједном запуца, ево ти четника на готовс; ту буду неко време, опет запуца, излете они, ето ти партизана, све са пушкама на готовс; опет запуца, они излете, ево ти Немаца, повлаче се...

Боловао сам целу зиму. Војске су се смењивале... Када је дошла једна партизанска бригада, позва ме њихов старешина да покажем документа. Сумњали су да и ја нисам као калуђер Јустин, који је променио име у Јусуф и побегао пред партизанима. Немам ја, рекох, куд да бежим. Ја сам избеглица, куд ће избеглица да бежи?! Болестан сам, а ово су моја документа. Таман се то средило кад једна партизанка болничарка виде да имам топломер и хтеде да ми га узме. Они га нису имали, а мени је, пак, он био једино што сам имао од лекова. Тај топломер ми је давао какав-такав увид у развоју болести и једва сам успео да јој објасним да ће сутра бити у већем граду и моћи да га купи, а ја ћу остати без икаквог мерила. На крају ме остави на миру и остави ми мој топломер. За све то време лежања имао сам довољно времена да размислим о будућности.

(НАСТАВИЋЕ СЕ)